Badnji dan u Eparhiji kruševačkoj proslavlja se svečanim bogosluženjima u tihoj molitvenoj radosti iščekivanja najvećeg hrišćanskog praznika, Rođenja Gospoda Isusa Hrista – Božića.
Badnji dan započeo je Svetom Liturgijom a tokom popodneva u svim kruševačkim crkvama služeno je svečano povečerje uz paljenje Badnjaka. Episkop kruševački Gospodin David služio je u Sabornom Hramu Svetog Đorđa u Kruševcu.Na Božić, Vladika David služiće Jutrenje, od 6 časova, u Crkvi Svetog Đorđa a u nastavku Božićnu Liturgiju.Drugog dana Božića, na Sabor Presvete Bogorodice, Episkop će služiti od 7 časova Jutrenje a u nastavku Liturgiju – u Crkvi Pokrova Presvete Bogorodice kraje Rasine, dok će trećeg dana Božića, na Dan Arhiđakona Stefana, od 8 časova služiti Liturgiju u Crkvi Lazarici.
Badnji dan se proslavlja 24. decembra po julijanskom kalendaru ili 6. januara po gregorijanskom kalendaru, dan uoči Božića. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali.
– Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.
Badnjidan je poslednji dan Božićnog posta. Dan koji mu prethodi je Tucindan.
Poreklo praznika
Mnogi običaji vezani za ovaj dan sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i i dalje ih održavaju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida.[1]
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.
Običaji i simbolika
Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima, a u mnogim krajevima se dosta običaja izgubilo. Kombinacija toga doprinosi velikim razlikama u običajima od kraja do kraja i od sela do sela. Ipak, i pored tolike raznovrsnosti i razlika, ipak postoji i dosta zajedničkih običaja koji su vrlo slični, kao i sećanje na neke običaje koji se više ne rade ali postoji sećanje da se u nekom selu nekada i to radilo pre nego što se to napustilo.
Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. Loženje badnjaka je središnji element simbolike rađanja novog sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacane u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Unošenje badnjaka i slame
U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik. .[5]
Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju Ko je? odgovara Badnjak vam dolazi u kuću. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori Dobro veče badnjače!. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima Srećno vam Badnje veče, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa Bog ti dobro dao i sreće imao, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.
Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.
Loženje badnjaka
Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.
Običaj nalaganja badnjaka na vatru vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još 1272. godine, gde se u jednom dokumentu beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru .[7], a u XVII veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom.
Deca “džaraju” vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica … nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Posle završetka ovoga domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.
