Довољно би било за почетак захтевати доследну употребу нормираног језика у свим формалним приликама, док се приватна комуникација може и треба „оставити на вољу“ говорника који ће по потреби проценити каквим ће се језиком служити у свакодневној комуникацији.
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2019. години Министарства културе и информисања републике Србије
У неким, не тако давним временима као што се то може у први мах помислити, долазили смо у ситуацију да се шалимо на рачун Пироћанаца. Када бисмо се сусрели са двојицом земљака из овог града и присуствовали њиховом разговору, помислили бисмо да смо међу странцима. Све одлике призренско-тимочког дијалекта нашле би се у тој конверзацији као чист пример за школске уџбенике… Ипак, у разговору са нама који не долазимо са тог говорног подручја, сваки од њих врло вешто би наставио дијалог, као да малопређашње епизоде није ни било. У први мах зачуђени, временом смо се навикавали на постојеће стање и знали да, када потребе комуникације буду захтевале употребу нормираног језика, са лакоћом ће се „матерњи“ дијалекат заменити књижевним језиком.
Када потребе комуникације захтевају употребу нормираног језика!
Нешто слично могли бисмо да уочимо и у савременом жаргону младих.
Наиме, свакоме од нас се макар једном десило да се нађе зачуђен пред дискусијом коју воде два средњошколца или два студента, чак, листа би се могла проширити и на два „интернећанина“, тј.два корисника какве форумске дискусије на интернету.
Тим поводом извршена су многа истраживања која су укључена у статистички податак за потребе рада професорке Душке Кликовац, али и за примере методичке припреме часа у Медицинској школи у Крушевцу. Резултати истраживања показали су да се погрешна употреба правописне и лексичке норме уочава код говорника различитог степена образовања, али и у различитим ситуацијама.
Први пример јавља се код ученика када се иначе књижевни текст претвара у неформални разговорни за потребе њихове међусобне, неформалне комуникације неоптерећене потребом за књижевним језиком. Овакву комуникацију ће међу собом водити припадници исте старосне групе када, на пример, буду препричавали књижевно дело.
Извод из те анализе изгледа овако:
Анализа песме „Кад млидија’ умрети“
„Живи брзо, умри млад“, реченица која је данашњим клинцима као лајф коуч. Којом год брзином живимо, важно је да оставимо неки траг за собом.
Брана брат, значи у овој песми прича да све лепо што је доживео цркава. У првој строфи прича како јесен долази, а природа цркава. Такође, наслућује смрт тако што каже да зеленило неће више да га гледа, свој живот ставља на оф. У другој строфи прича да како живот измиче, он постаје олд, а његова маторост је све већа. Каже воздра свим успоменама и лепим моментима, што су га задесиле у животу. Да није толико готивио живот и чиловао, не би жалио свој крај. Бураз, чак му је било готивно да слуша громове и олује, значи оно горе него у паклу, него да све остави иза себе. Кулирао је уз звуке природе. Каже да се свака емоција, свака мука окончава и нестаје као вир на увиру. У последњој строфи прича да је он ћале својим сингловима и назива их сирочићима, јер остају без оног ко их је направио. Он се за њих стално цимао, хтео је да скине звезде са неба, али му се није дало. Када каже да га је огрејало сунце, мисли на свој бизнис, блеју у животу и каријеру, која је светлела, па је и то престало да светли. Сваки сингл представља траг у његовом животу, који није изблурован.
Какав год живот живимо, сви ћемо једном да одемо под црну земљу. Због тога морамо да се исцимамо да нас не би памтили као ђилкоше, него као учтиве људе.
Из датог извода видећемо да се ученици служе жаргоном прилагођеним свом узрасту и прилици, као и да се за потребе званичне комуникације овај рад лако трансформише у нормирану књижевну варијанту која ће бити приказана на часу или у разговору са одраслим особама. Приметна је употреба англицизама и кованица насталих по моделу енглеског језика.
Али, поред лексичке анализе, оваквој врсти „препричавања“ књижевног текста може се прићи и са психолошког, стилског и социолошког становишта. Наиме, уобичајена анализа ове пресме Бранка Радичевића укључила би као обавезни део приказ песникових осећања и његове младости као фокуса о ком би се писало. Ученици на часу верно приказују песников лирски доживљај страха од преране смрти и са много разумевања и емпатије говоре о песниковим осећањима. Истичу да се песник у недостатку своје породице обраћа својој поезији коју доживљава као своју децу и на том месту јасно уочавају тежину болести самог лирског субјекта. Имајући у виду управо овакав доживљај песме, поставља се питање какав би прихолошки портрет аутора претходног текста могао бити претпостављен? Шта о самом аутору анализе песме казује употреба жаргонизама цркава, маторост, воздра…? Стиче се утисак да се аутор подсмева песниковим осећањима када се у својој анализи служи неологизмима и искривљеним изразима типичним за интернет комуникацију изблурован, чингловао, синглови… Одсуство емпатије овог говорника казује или да је у социолошком смислу отуђен од нормом обухваћених говорника, то јест да нема адекватно формално образовање и не уме да се служи књижевним приказом уметничког текста, или, пак, да се ради о младом говорнику жељном афирмације у својој затвореној групи у којој ће стећи популарност у жељеном тренутку, али свакако подсмех како време буде одмицало.
У одбрану младих на свој начин стао је, међутим, академик Драгослав Михајловић који у својим делима слика јунаке чија карактеризација захтева неформални разговорни стил препун жаргонизама и, чак, вулгаризама (Кад су цветале тикве) или јунакиње чије приповедање казује изразити емотивни набој, тескобу под којом одраста (Лилика) па је њена реченица у једном даху, без интерпункције, без краја и почетка, расцепканих мисли…
А онда сам једанпут на пијаци од једне дебеле тетке што продаје папуче и патике и ципеле узела једну папучу па сам онда узела и другу папучу и нико ме није видео. И била сам пошла. Ал тада сам приметила да су обе биле леве. Нисам знала шта ћу па сам се окренула да их полако заменим али једна ми је испала. И сви су ме видели. Онда је та дебела тетка почела да се дере лопов лопов па су се жене скупиле око мене и почеле да вичу лопове крадљивице и да ме чупају за косу а она дебела ме држала за руку и драла се зар ти мени да украдеш одавно те ја вардим не знам шта то значи и ди је тај милицајац. Онда је милицајац дошао и одвео ме у општину.
Према томе, питање поштовања језичке норме у директној је вези са стилским обележјем текста или говорног чина. У складу са потребом ваљало би раздвојити употребу језика и његовог стилског обележја, те у књижевно-уметничком, административном, научном и новинарском стилу држати се унапред нормираног језика.
У ери „лајф коучева“ довољно би било за почетак захтевати доследну употребу нормираног језика у свим формалним приликама, док се приватна комуникација може и треба „оставити на вољу“ говорника који ће по потреби проценити каквим ће се језиком служити у свакодневној комуникацији
Илустрације: Pixabay
