nedelja, 19. maj 2019.

Kruševac
nedelja
Oblačno.
Oblačno.
22°C
Trenutni pritisak: 1010 mb
Vlažnost: 72%
Brzina vetra: 0 m/s Z
 

Priče iz „Sivog doma“ (3): A život ide dalje…

Priče iz „Sivog doma“ (3): A život ide dalje…

Došli su u Dom iz raznih razloga, da ovde dele prostor i vreme. Interesovalo nas je kako im prolaze dani, imaju li kontakte sa porodicama, šta su njihovi planovi po izlasku iz Ustanove…

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2016. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

 

 

Konstatovali smo u prethodnom tekstu našeg serijala kako su štićenici Vaspitno popravnog doma u Kruševcu danas najčešće deca iz porodica koje su u teškoj materijalnoj situaciji, što je rezultat nezaposlenosti roditelja, disfunkcionalnosti porodice, opadanja roditeljskog autoriteta. U takvim okolnostima, prva iskustva često su im “ulične grupe”, gde dobijaju izvesnu satisfakciju i nadomeštanje onoga što u porodici nemaju, prihvatajući nove autoritete, vrednosne sisteme i modele ponašanja.

Najveći broj štićenika u Domu po pravilu je zbog „imovinskih delikata”, ali se u međuvremenu povećava broj onih koji dolaze zbog krivičnih dela nasilja, uz upotrebu oružja. Otprilike svaki deseti štićenik smešten je ovde zbog počinjenog ubistva, dok se starosno doba maloletnih izvršilaca pomera ka mlađem uzrastu.

Razgovarali smo sa nekima od štićenika…

slike

 

Kada se radi, vreme brže prolazi…

S. M. je iz Beograda, rođen 1998. godine. U Domu je poslednje tri godine i odbrojava poslednje dane pre izlaska. Nažalost, teško je poverovati da se vraća u stabilno porodično okruženje, s obzirom da su mu dva brata – ubijena. I, verovatno su i to traume kroz koje će morati da prođe po povratku kući…

– Ovde mi je dobro, hrana je redovna, naši paviljoni su dobro sređeni. Oni stari nisu bili tako dobri, ali sada je stvarno drugačije. Imam kontakte sa porodicom, odlazio sam kući šest puta, a sada ću i konačno. Ponešto će mi odavde nedostajati, imam vaspitačicu koju sam zgotivio čim sam došao ovde i nedostaje mi kada ne radi. Ovde imamo radionice, ja radim u horikulturi, to je gradsko zelenilo, mada ovde postoji i hala, za metalostrugare, livnica, imamo i limare, zidare, vodoinstalatere… Ima tih raznih radionica koje utiču na nas, da kada izađemo odavde možemo da se zaposlimo, da počnemo drugačiji život i da ne ponovimo ono zbog čega došli. A i dobro je kada se radi, jer onda i vreme prolazi brže – priča nam osamnestogodšnji S. M. iz Beograda, romske nacionalnosti, dodajući kako slobodno vreme najčšće popunjava gledajući borilačke filmove i baveći se sportom.

Rad

Svakako da je veoma važna i međusobna intarakcija štićenika, koji su ovde došli iz raznih razloga, da bi na kraju zajedno delili prostor i vreme. Jasno je da su u takvim uslovima i povremeni konflikti neminovni. Kao poseban vid aktivnosti sa maloletnicima u Domu  ponuđena je i medijacija za zavađene štićenike, koje vaspitači upućuju na mirno rešavanje problema. Termin za medijaciju je svakog petka, a vrše je obučeni medijatori.

Pitamo našeg sagovornika kako, na njegovom primeru, funkcinonišu odnosi sa ostalim stanarima Doma, ima li incidenata…

– Bilo je tih problema u početku, kad sam došao, potukao sam se, onda sam se smirio. Shvato sam da mi ne trebaju problemi, naučio sam da verujem u sebe, jak sam i mogu za izdržim.

Interesuju nas i dalji planovi, s obzirom na skori izlazak…

– Imam plan kad izađem da predam za ličnu kartu, da izvadim dokumente, da pokušam da nešto radim. Pa polako, da steknem porodicu, ima vremena… 

 

Kako se bivši štićenik odužio Domu

Mnogi su, tokom svih ovih godina i decenija njegovog postojanja, ovde došli bez osnovne škole, a završili zanat, nekima je ovo bio prvi i jedini dom, drugima sigurna kuća, trećima mesto odluke. Mnogi su ovde odlučili da je bolje biti čovek nego delinkvent. Na žalost, nije Dom uspeo da sve štićenike promeni.

Ali, to je već druga priča…

bivsi sticenikProšlog leta su i nacionalni mediji zabležili jedan zanimljiv slučaj – kako je bivši štićenik Vaspitno popravnog doma za života zaveštao vrednu majstorsku opremu za ustanovu koja mu je promenila život. I, iz dalekog Frankfurta, porodica preminulog M. K. (u 71. godini), dostavila je poklon po želji nekadašnjeg maloletnog prestupnika koji je u „Sivom domu“ boravio od 1961. do 1965. godine.

U Domu nije bilo više vaspitača koji su poznavali štićenika pod nadimkom Lajka, ali je udovica, insistirajući na anonimnosti, potvrdila da se njen suprug često prisećao vremena kada je, zbog krađe, boravio u kruševačkom Domu.

Priča jedinstvena i za ustanovu gde ne pamte sličan primer.

– Moj suprug je imao teško detinjstva, živeo je sa samohranom majkom i sestrama i pokušavao je da ih izdržava – ispričala je udovica M. K. – Krenuo je stranputicom u životu i dospeo u Vaspitno popravni dom. Pričao mi je da je bilo teških i lepih dana. Pokušavao je i da pobegne. Ipak, vaspitači su mu promenili život. Jedan majstor, po imenu Rade, rekao mu je: „Lajka, ja ću da ti dam zanat u ruke, to će biti tvoj hleb.“

Bivsi sticenik1Ispostavilo se da će baš tako i biti. Lajka je učio za bravara, glodača, frizera, pekara, limara.

I, kada je napustio Dom, otišao je u JNA. Posle odsluženog vojnog roka, 1969. godine odlazi u inostranstvo.

– Bio je izuzetan majstor, gde god je radio čudili su se kako je tako svestran i sposoban i raspitivali se koju je to zanatsku školu završio – ispričala je njegova supruga. – Kada je odlazio u penziju bio je rešen da nešto pokloni ustanovi. Došao je u Srbiju pre četiri godine sa zetom i video da bi mogao da kupi opremu za frizersku radionicu. To je i učinio, ali ga je bolest omela da lično isporuči donaciju. Konačno sam sada imala priliku da ispunim njegovu želju.

 

„Delimo to što imamo“

slika

– Ovde može da se normalno funkcioniše. Naravno da sve zavisi od vas, jer ako budete terali neku vašu pravdu i neku vašu kontru, normalno da će stvari biti loše, ali ako ste vi OK i ne pravite nikakve probleme, svi uslovi i sve vam biti dozvoljeno – priča nam V.M. iz Zrenjanina, koji je nedavno, ovde u Domu, proslavio svoj 20. rođendan.

I opisuje svoj uobičajeni dan:

– Posle ustajanja i doručka je postrojavanje, pa odlazak u radionice. Posle toga je ručak, pa smo kod vaspitača, kome se javljamo dva puta na sastnak i od koga saznamo i naše ocene za vladanje u Domu. Ocene zavise od našeg rada i ponašanja i donose određeni procenat, od koga zavisi nivo na kome smo rangirani. Sa 60 procenata ste na drugom, sa 70 na trećem, 80 i više na četvrtom. Svaki sledeći nivo donosi određene privilegije, treći je potreban da odlazite na odsustvo, a četvrti je već pred kuću… – priča nam V.M.

Ne želi da priča zašto je ovde, mada saznajemo da su to bili problemi u porodici. Mogu li se prevazići?

V.M. kaže da je u međuvremenu nekoliko puta odlazio kući, skoro svakodnevno se čuje sa porodicom i kaže kako je „sad sve u najboljem redu“. Dotle je ovde, deli sudbinu sa ostalim štićenicima, a na pitanje ima li među njima prijatelja, bez razmišljanja kaže:

– To ne može da bude prijateljstvo, drugari, poznanici – to da, ali ne bih mogao da govorim o prijateljstvu. Zajedno provodimo slobodno vreme, treniramo, rekreativno – koliko stižemo, pomažemo se međusobno i delimo to što imamo, parče hleba bi podelili na što više delova za nas, takvi smo…  Volim i da čitam, radim to redovno, ali što se tiče nekih viših ciljeva njih baš i ne mogu da zadovoljim, jer je za njih potreban izlazak, što ja ostvarujem vremenom i uskoro izlazim napolje, za stalno, pa ću te ciljeve što se tiče školovanja i daljeg života, rada, tamo, nadam se, ostvariti.

Na pitanje da li je tokom dosadašnjeg boravka u Domu imao problema u komunikaciji sa drugim štićenicima, V. M. odgovara:

– Ne, nikakvih. To sve zavisi od vas, od toga kako se postavite u samom startu. Bitno je od početka čuvati svoju ličnost, svoj obraz. Od kada sam došao, bio sam po strani i gledao kako se stvari razvijaju, ko je kakav, nisam dozvolio da upadam u probleme. Ljudi mogu da se razvrstaju, pošto tu ima raznih grupica, pa sama se trudio da se udaljim od svih negativni stvari, kako sebi ne bih otežavao situaciju dok sam ovde. Incidenti se dešavaju u svakodnevnom životu, i napolju i ovde, svaki put može da se desi nekom da mu bude preko glave… Mada se to u poslednje vreme ovde ne dešava tako često, miran je krug, to nije kao nekad što je bilo… – priča naš sagovornik, dodajući kako u slobodno vreme, osim što čita knjige, gleda TV, prati tenis, fudbal i košarku, sluša muziku…

 

Ocenama do pogodnosti

Poput štićenika M.V, i ostali se trude da od svojih vaspitača dobiju što bolje ocene za svoje vladanje i rad u Domu. Kako nam je objasnila  načelnica za tretman Radmila Zečević, štićenici se ovde svakodnevno ocenjuju i upravo od tih njihovih ocena i zavisi napredovanje u tretmanu,  samim tim i pogodnosti.

 Uspostavljen je bodovni sistem koji ima za cilj da ih motiviše da rade na sebi. Drugim rečima, kada ostvare ciljeve koje im zada vaspitač, dolaze do bodova – na osnovu ponašanja u školi, radionici, na krugu… Boduje se sve što oni urade, kako u kontaktu s vaspitačem na planu prevaspitavanja koji je individualan za svakog štićenika, u radionici gde su radno angažovani, u školi gde se obrazuju, ali i na svim drugim poljima. Ocene koje pritom dobijaju su od nule do trojke, uz mogućnost ispravke koja se podrazumeva. Određeni broj bodova omogućuje im prelazak na viši nivo, koji donosi i pogodnosti van Ustanove, jer već od drugog nivoa mogu da izađu u grad sa vaspitačem, u trećem stiču pravo odsustva – objašnjava Radmila Zečević.

Više bodova, dakle, znači i bolji tretman, a bolji tretman – više pogodnosti i izlaske u grad. Ocenjivanjem se štićenici, tako, stimulišu da se tokom boravka u domu vladaju primerno, izvršavaju svoje obaveze u radionici, školi, učestvuju u raznim korisnim aktivnostima.

Rad

Oni koji su u Domu radno angažovani, dobijaju i mesečnu nadoknadu. Polovinu sačuvanog novca, kada izađu iz Doma, nose sa sobom, a polovinu štićenici mogu da koriste svake srede. Za novac, uglavnom, kupuju cigarete, sokove. Neki od njih štede novac i za njih kupuju patike, odeću.

 

Privilegije Otvorenog odeljenja

Svako se ovde, naravno, trudi da svoj život prilahgodi okolnostima i u tim okvirima funkcioniše najbolje kako može.

N.Z. iz Leskovca (1997) ovde je već godinu i tri meseca, ali uživa sve one najveće pogodnosti koje štićenik u Domu može da ima. Od početka je u Otvorenom odeljenju:

– U Poluotvorenom odeljenju vrata se zaključavaju u 18 sati, dok kod nas toga nema. Možemo cele noći da ostanemo budni, izlazimo svakog meseca u grad, svaka dva meseca odlazim kući… Ali, zato i više radimo od ostalih i trudimo se da te privilegije opravdamo i samim tim zadržimo… Za ovo odeljnje ne smeš da imaš nikakv prekršaj, pritvor, i onda nas to dodatno motiviše da se u svemu ponašamo kako treba.

Na pitanje šta mu ovde, ipak, najviše nedostaje. N.Z. bez razmišljanja odgovara:

– Porodica, roditelji, imam i starijeg brata… Čujemo se svakodnevno…

N.Z. je u Dom došao nesrećnim spletom okolnosti, u kome je stradao njegov najbolji drug. Teško mu je zbog toga, iako je svestan da je presudila tragična igra slučajnosti. U Domu je više nego primeran, upravo završava srednju školu, mašinsku, do čijeg ga kraja dele još samo tri ispita, kada postaje mašinbravar.

Život, tako, nastavlja dalje…

font

 

Imaju i svoje novine

VP Dom u Kruševcu ima i svoj list. Zove se „Mladost“ i namenjen je internoj upotrebi.  Sadržaj je sličan drugim novinama. Počinje sa aktuelnostima, tekstovima o vaspitno-obrazovnom radu, akcijama, zatim je tu rubrika o kulturi i umetnosti, pa o sportu.

Stranice „Mladosti“ su rezervisane i za literarne i likovne radove štićenika doma, a uvek se posebo izdvoje i koji su se u proteklom periodu, između dva broja, u nečemu istakli.

Radmila Živković, koja učestvuje u pripremanju ovih novina, kaže da su u radu na njima osim kolega uključeni, na svoj način, i štićenici, koji se uglavnom  pojavljuju sa literarnim radovima, poezijom i prozom.

Mladost

– Njihovim radovima preovladavaju neki pesimistički stavovi prema životu, o nerećnim porodicama, ljubavima… – kaže nam Radmila.

I, pokazuje nam neke od radova štićenika Doma, koje ćemo ovom prilikom podeliti sa vama.

 

Ovo su njihovi radovi

 

Za oproštaj molim

Još jedan dosadan dan

A ja u sobi sam

Rimujem reči ove

Ne znam da li me voliš

Žurka je gotova

Ali muzika nije prestala

Ja mislim da me ne voliš

Pa kažem: Pali mala

Za oproštaj te molim

I pišem ti pismo od srca

Jer kad pomislim na nas

Ono prestaje da kuca

Sve bih dao da te vidim

Barem na pet minuta

Ako ne može toliko

Onda makar na trenutak

Svaki nemir u meni

Ka tebi me vrati

Koliko te volim

To nikad nećeš znati

Za tebe dišem

U tebe se kunem

Ako ovo nije ljubav

Neka u palku trunem!

Predrag

 

Želim

Želim da mi život krene na bolje, da sve ružno ostavim iza sebe i zaboravim, da ne ponovim nikad greške koje sam napravila i da živim za bolje sutra.

Da moja prošlost ne bude barikada u budućnosti, da sve ostane iza mene kao prosuti pepeo, želim da verujem u sebe i istrajem u tome, dignem glavu i krenem napred.

Želim da nadoknadim svo vreme koje sam uzalud potrošila, želim mrvicu sreće, ljubavi i mira i mislim da ne tražim mnogo. Želim život bez patnje, bola, tuge i nemira. Želim da znam da imam snage da se borim protiv svega i budem jak borac. Želim da imam snage i prebrodim sve ovo, da se popnem na vrh, i znam da ću uz moju jaku volju uspeti i krenuti ka boljem sutra.

Sretenka

rad

 

Korak do slobode

Gledam kroz prozor svoje sobe, sama između četiri zida, rešetki i bola i uznemireno posmatram sve što se oko mene kreće. Crna suza pada na dno čaše mojih uspomena. Sve je nestalo, kao prosuti pepeo. Pitam se kako je tamo, sa druge strane ograde, gde ljudi slobodno žive, gde nema barikade. Našla sam se ovde na parčetu tuđe zemlje, u nekoj tužnoj priči, gde je sat prestao da pokazuje vreme, gde sekund traje minut, minut traje sat, a sat traje dan. Gde je samo korak do slobode.

Sretenka

pesma

Povezano