petak, 20. septembar 2019.

Kruševac
petak
Bez padavina.
Bez padavina.
10°C
Trenutni pritisak: 1030 mb
Vlažnost: 54%
Brzina vetra: 1 m/s JI
 

PROZOR SEĆANJA: Miodrag Petrović Čkalja, legenda veća od svih

PROZOR SEĆANJA: Miodrag Petrović Čkalja, legenda veća od svih

Nema osobe rođene u Jugoslaviji koja nije znala za njega. Više od tri decenije bio je stalno prisutan na malim ekranima. Iako je poznat po ulogama u komedijama, oni koji su ga dobro poznavali i pratili njegov rad tvrde da je Miodrag Petrović Čkalja jednako uspešno igrao i tragične dramske likove u pozorištu.

Serijal realizujemo u okviru projekta na osnovu Konkursa za sufinasniranje proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2017. godini Ministarstva  kulture i informisanja republike Srbije

 

– Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac.

Tako je govorio Miodrag Petrović Čkalja. I još:

– Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu – i pusti me! Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što ja imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu-glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.

radivoje-lola-djukic-miodrag-petrovic-ckalja-rasinapress.info

Kruševljanin koja ga volela cela Jugoslavija. Jedan od najpoznatijih srpskih glumaca i jedan od najboljih komičara na teritoriji bivše države.

Na pitanje u čemu je tajna njegovog uspeha, voleo je da kaže:

– U pozorištu ne osećam rampu, ona je za mene „kraj sveta“. Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.

Stevan_Kragujevic,_Miodrag_Petrovic_Ckalja._1963

Ali, nastupu pred kamerama prethodile su pripreme, prilagođavanja, upoznavanje karaktera onih koje je trebalo odglumiti. Čkalja je to opisao rečima:

– Da bih to postigao, morao sam da gledam ljude, po radnjama, ulicama, svuda, gledao sam kako razgovaraju, kako žive. Ja sam oko tri meseca sa Pajom (Vujisić, p.a.) snimao Kamiondžije u Tranšpedu, to je s leve strane ka Nišu, špediciji koja je vozila za inostranstvo velikim krstaricama. Mi smo sa njima živeli, jeli u njihovom restoranu. Sve sam ja to upijao. Od svakog tog čoveka uzeo sam ponešto i napravio lik. Sastavio sam ga od hiljadu delova i kažem reditelju, Milu Đukanoviću, zove se isto kao i ovaj, ovaj iz Crne Gore, kako bih ja igrao Jareta, on mi je rekao pa nemoj mene više ništa da pitaš, to je taj čovek, to je Jare, kao da smo se dogovarali… Radilo se punom snagom, pošteno i srcem. I tu nije bilo boga. Dođem u redakciju, a tamo grdna pisma. Pišu mi bioskobdžije, molim vas da li možete da pomerite emisiju unapred ili unazad jer posle šest sati mi ne možemo da igramo predstave. Zato što narod počinje da izlazi iz bioskopa. Napune se kuće, onda se danima priča o tome… ma to je bilo mnogo lepo. Znate, to su bile poštene serije, i ništa nisu prikazival sem običnog života. Videli ste Kamiondžije, nas dvojica smo radili što i 95 odsto ljudi u zemlji, petljali smo i mučili se. Ne znam kako je sad, za televiziju nemam ni nerava, mnogo viču pa mi to smeta.

ckalja
Fotografija Stevana Kragujevića, 1963

A sve je krenulo već u zavičaju, u Čkaljinom rodnom gradu, Kruševcu:

– Ja sam kao mali, iza kuće u Kruševcu, pravio pozorište. Trista čuda smo tamo radili, igrali smo ono što smo učili u školi, Kosovski boj i takve stvari. A to da budem komičar, to je izbilo samo. Imao sam dobrog učitelja, čika Boru Mihajlovića, bio je upravnik poluprofesionalnog pozorišta u Kruševcu, a bio je i moj razredni starešina, predavao je nemački. I, čim je to osetio kod mene, pratio me je pomno, davao mi je prvo male ulogice, pa sve veće i veće. Onda sam došao u Beograd da studiram veterinu. Na trećoj godini, pri kraju, vidim ja nema leba, moji ne mogu da mi šalju da plaćam stan i hranu, a bila audicija u Radio Beogradu, tražili su glumce za Dramski studio. Ja se prijavim, prime me, i napustim studije – nisam mogao da idem na vežbe jer sam imao probe. Bio sam nekoliko godina u Radio drami, 1946. došao sam na Radio, Veselo veče je počelo 1949, onda sam i pisao skečeve i igrao. Primao sam 300 dinara od skeča, pa se ovima u Radiju učinilo da mnogo primam i postavili me za novinara Vesele večeri, a honorarno da igram u Radio drami. Pa kad su videli da mnogo igram, znači mnogo i zarađujem, ajde opet vraćaj ga u Radio dramu a plaćaj ga za skečeve. Onda sam 1951. prešao u Humorističko pozorište.

Dileme i intimna razmimoilaženja na liniji Čkalja glumac i Čkalja zabavljač, javljaće se i u pozorišnom i u filmskom opusu Miodraga Petrovića. Kako je to zapisao Ranko Munitić, glumac koji najširi bioskopski auditorijum za nekoliko sedmica osvaja Vajdinom ekranizacijom „Zajedničkog stana“, učvršćuje popularnost u celovečernjim prikazanjima Lole Đukića i Soje Jovanović, da bi kod oboje ostvario po jedan izuzetan poen: Jovanča Micić iz „Puta oko sveta“ pokazuje kako ume da se snađe u karakternoj komici prvog reda, dok mu Nenad i Predrag iz „Bog je umro uzalud“ služe za savršenu inkorporaciju upravo pomenute „udvojenosti“, s jedne strane kao simpatični, nespretni naivko i sanjar u kome odmah prepoznajemo „našeg“, svima dragog Čkalju, s druge strane kao otresiti, superiorni, korenito racionalni lider, u kom se naslućuje koliko toga može Čkalja da odigra van svog uhodanog „faha“.

– Rad u pozorištu ne bih mnogo vezivao sa radom na televiziji. Moj rad u pozorištu bio je pomalo i prisilan rad. Pošto sam bio u pozorištu, u kome nisam imao dobre reditelje, a i gde sam igrao sve i svašta, jer sam to morao da radim – ja bih da mi tu moju pozorišnu delatnost odvojimo od mog docnijeg rada. Mislim da taj prethodni rad, osim, razume se, izvesnih izuzetaka, nije bio na naročitoj visini. Morao sam da igram, što rekoh, sve i svašta, komade sumnjivih literarnih vrednosti, pa, ako hoćete, i komade sumnjivih pisaca. Sve je to bilo u stereotipnim režijama, a igralo se zato što su neki komadi bili kasa-štih, pravljeni za najšire slojeve publike, a možda i zato što sam bio popularan, pa se pričalo da Čkalja puni kuću. Kada o tome govorim – ne osećam se baš najprijatnije. Ponavljam, u pozorištu nisam imao reditelje – i tu je, naravno, bilo izuzetaka – koji su iz mene mogli da izvuku ono što bi jedan pravi reditelj mogao da izvuče, jer su svi oni odmah bili zadovoljni onim što sam ja kao glumac donosio…

Mija-Aleksic-i-Miodrag-Petrovic-Ckalja-670x447

 

Simbol smeha

Rođen je na Dan smeha, 1. aprila 1924. u Kruševcu, gde je i počeo da se bavi glumom, u dramskoj sekciji u gimnaziji, a u vreme Drugog svetskog rata u Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije. Posle demobilizacije, upisao je u Beogradu studije veterine, ali je nastavio da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Na audiciji je primljen u Dramski studio Radio Beograda gde započinje i njegova popularnost u emisiji „Veselo veče“, osnovanoj 1949. godine. Od 1959. i prve serije TV Beograd „Servisna stanica“, u kojoj je Čkalja igrao kuvara Jordana, Lola Đukić nije krio da je pisao likove specijalno za njega. Tako je bilo i u slučaju čuvene pozorišne predstave, a kasnije i filma „Bog je umro uzalud“.

Na vrhuncu TV popularnosti, početkom septembra 1967, Čkalja je priredio kraći monolog za čitaoce zagrebačkog Plavog vjesnika, u kojem je otkrio neke od svojih početnih glumačkih zavrzlama.

Donosimo ga ovde, kao svojevsrtan doprinos sećanju na velikog glumca:

»Kažete da vas zanima kako sam postao. E, pa lepo, slušajte i pamtite. Imali moji roditelji dve kćeri i jednog sina, pa…

A, ne to? Dobro, dobro… sad ću ja. Dakle, da čujemo šta vas zanima? A to, šta ne kažete! U mom rodnom Kruševcu rodio se vanplanski najmlađi sin porodice Petrović… Ni to vas ne zanima? Šta ću onda s vama, a pitate kako sam postao Miodrag Petrović … Dobro, samo vi recite. Znači, vi to onako, recept pa gotovo. A nije baš sve tako kao što vi mislite, nije baš tako jednostavno. Gadne je muke bilo s tim, čekanje na voz u Stalaću, pa ceduljice, pa… Šta to? Pa studij, zaboga, nisam ja postao glumac tek onako, ćiribu-ćiriba i gotovo. Trebalo je prije napraviti uvod i predigru.

E, e, glumio sam ja i ranije, ehe! U dvorištu iza kuće, u Kruševcu, pred komšilukom, pa predstave u školi…

I došlo oslobođenje, završena škola, vreme za studij. Spremilo se nas nekoliko Kruševljana i pošli na nauke u Beograd. Da bi se došlo do Beograda, trebalo je doći do Stalaća i presesti na voz koji vozi od Niša. To je taj Stalać o kome sam vam malopre govorio, a vi me prekidali. Mislite valjda da je nevažan, što li.

I tako nas desetak budućih studenata sjedimo na stanici u Stalaću, čekamo voz za Beograd i dosađujemo se. Bilo je to odmah posle rata, kad su vozovi kasnili i kad nije bilo kao danas, mislim s vozovima. O budućem studiju nismo znali ama baš ništa, ni kako se upisuje, ni ima li kakvih ispita pre upisa, ništa pod milim bogom, a kamoli da se unapred odlučimo što ćemo studirati. 

I tada smo odlučili da vučemo ceduljice, pa kome šta pripadne. Na komadićima papira napisasmo sve fakultete za koje smo znali da su otvoreni, stavili smo papiriće u šešir doktora Andrejevića, ne, izvinite, u jedan tamo neki šešir, i izvlačili. Mene dopala veterina. Nije se imalo kud, postat ću marveni lekar, pa kud puklo da puklo. Setio sam se do se to sviđalo i mojima i da je još pre rata u našoj porodici bio neki takav lekar, da je imao kuću, novaca, kola. Što da i ja ne budem marveni lekar?

Put me odveo na drugu stranu. Istina, studirao sam dve i po godine veterinu, pa nije ni to loše … Znate, takav lekar, za razliku od onog drugog, može i da pojede svog pacijenta, pa ništa …

U stvari, možda bih i završio veterinu da se nisam već 1948. godine oženio. A i radio sam već na radio-stanici. O tome vam još ništa nisam pričao? A vas to zanima? Šta ne kažete odmah, da ne pričam džaba…

Znate o onom što sam vam pričao da sam igrao u dvorištu iza kuće pred komšilukom i u školi? E, to nije sve. Do odlaska u Beograd igrao sam i u pozorištu u Kruševcu kao neka vrst profesionalca. A onda je i to prestalo, zbog odlaska na studij u Beograd. U Kruševcu sam igrao mnoge uloge, pretežno dramske. Publika mi se više smejala nego što je stvar shvatala ozbiljno, kako i doliči. Sećam se jedared, kad sam u Čehovljevoj drami »Na drumu« sekirom ubijao groficu, da su svi prsnuli u smeh, umesto da plaču što sam je ubio.

Prvi korak ka izneveravanju roditeljskih planova i studentskog indeksa bio je onaj kad sam se 1947. godine javio na konkurs za prve članove Radio-drame u Beogradu. Tada su se u svim gradovima stvarali ansambli i s tom namerom je i raspisan konkurs za nove članove. Na konkurs se javilo nas 150. 

Izgledi za uspeh nisu bili baš sjajni, kako se sada čini. Bilo je i dosta profesionalaca, uglavnom iz unutrašnjosti. Među n|ima i ja, glumac iz Kruševca, s velikim ambicijama, malim iskustvom i s dve pripremljene uloge.

Kad sam izdeklemovao jedan Ćosićev odlomak, ne Dobrice, već Branimira Ćosića, i jedan citat iz »Laže i paralaže«, rekli su mi da se javim za dva dana. Na okupu bilo nas je upola manje, oko osamdesetak. Pomislim tada, ovi opasno režu, odmah napola. Za nedelju dano ostalo nas je jedva tridesetak. Samo sam čekao kad će mi reći da idući put i ja ne treba da dođem. Ali, bogami, posle takvog nateravanja – ostadosmo na kraju samo dvojica. Jedan mladić koji je kasnije napustio glumački poziv i ja. Bio sam tako sretan da bih skakao do neba.

Kao član Radio-drame nastupao sam do 1952. godine, kad sam prešao u pozorište. Već sam ranije napustio studij veterine, čak i svaku pomisao na taj poziv. Kao uspomena, ostao mi je indeks sa dve i po godine studija.

Radivoje Lola Đukić osnovao je 1952. humorističko pozorište pri studentskom društvu »Ivo Lola Ribar«. Tada sam počeo raditi s Lolom… Ostalo se zna. Pozorište, televizija, film, ali mislim da vas to ne zanima. Pitali ste kako sam počeo … Eto, to je bilo to.

Prvu nagradu kad sam dobio? Iznenadit će vas. Pre gotovo dvadeset godina: 1948. dobio sam nagradu radio-difuzije za tešku dramsku rolu. Iznenađuje vas nagrada za dramsku ulogu? Bila je to rola novinara Andrije u »Silama« Branka Ćopića. Posle te uloge izašao je u novinama i prvi članak o meni, koji i danas čuvam. Bilo je navedeno samo nekoliko reči o meni, ali je to draga uspomena. 

Sećam se da sam baš tada dobio no poklon veliki album u koji sam do tad lepio samo radio-programe sa svojim emisijama. Sada sam mogao zalepiti i prvi članak…“

 

„Komedija je jako težak vid umetnosti“

U godinama koje su usledile, nezaboravne uloge Čkalja je ostvario i u serijama drugih autora – „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, a jedna od poslednjih u kojima je učestvovao bila je „Bolji život“. Paralelno je, od 1951. godine, radio u Humorističkom pozorištu (sada Pozorište na Terazijama), gde je postavljena antologijska komedija Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Snimio je i 20 igranih filmova među kojima su najpoznatiji „Put oko sveta“ i „Silom otac“, „Ljubav i moda“… Od 1976. bio je u statusu slobodnog umetnika.

Miodrag Petrović Čkalja dobitnik je Sterijine nagrade (1974), Sedmojulske nagrade (1977), Nušićeve nagrade za životno delo (1991), RTS-ovu nagradu za životno delo (1995), „Zlatnog ćurana“ za životno delo na Danima komedije u Jagodini, kao i brojnih drugih nagrada i priznanja.

56fe39a7e4b06bf17b7b1271

Stručna kritika mu nije bila baš naklonjena, optužujući ga za estradni pristup. U jednom od poslednjih intervjua, osvrćući će na uvreženu tezu da je komediju lakše igrati, rekao je:

„To kažu netalentovani glumci. Komedija je jako težak vid umetnosti, ali ni smo narod koji ne zna ništa. Postoji krug intelektualaca koji se međusobno nagrađuju za dramu i to se zna. Dramski umetnik ne može da igra komediju, a komičar može dramu. Ja sam igrao i bio nagrađivan upravo za dramu“.

images

Poslednje godine proveo je tiho, u krugu porodice iz koje je, kako je govorio, „crpio energiju“, ali se javno angažovao podržavajući demokratske snage u predizbornoj kampanji u jesen 2000. godine.

„U početku sam odbijao da se odazovem jer mi je otac zabranio da se bavim politikom. Ipak sam se odazvao, ali samo zbog naše dece, slobode i boljeg života“.

Miodrag_Petrović_Čkalja_2007_Serbian_stamp

Kada je preminuo, 20. oktobra 2003. godine,, Čkaljina orodica ispoštovala je njegovu poslednju želju. Veliki glumac kremiran je na Novom groblju okružen samo najbližima: suprugom Dragicom, unukama Jovanom i Milenom, sinom Čedomirom i snahom Smiljkom, koju je voleo kao svoju kći, a ona njega kao oca koga je prerano izgubila…

Neposredno pošto je preminuo u svom domu, Čkaljina unuka Jovana, glumica, pronašla je dedino pismo naslovljeno na sina Čedu, datirano 1997. godine.

– Tada je drugi put operisao kuk, nije se dobro osećao i napisao mi je intimno pismo, u kojem je zapisao i svoju želju da bude kremiran – kaže sin Čedomir Petrović. – Pred svoj kraj je naglasio i da mu se ne drži opelo! Tata je u pismu izrazio želju da se pepeo raspe u Vrtu želja na Novom groblju, ali to je jedino što ga neću poslušati. Urna sa njegovim prahom ostaće uz nas, u kući…

Povezano