Roman zasnovan na istinitoj priči o najvećoj rečnoj katastrofi u srcu Beograda. Za samo nekoliko minuta udavilo se više od stotinu ljudi, ali je po nalogu vlasti odlučeno da s brodom potone i – istina. Za tragediju niko nije odgovarao, mesto nesreće nikada nije obeleženo, a naslovne strane dnevnih novina ignorisale su događaj. S brodom su potonuli i bitni podaci o stradalima, što će uticati na mnoge živote… * Knjigu poklanjaju internet portal RTK i Laguna, čija najnovija izdanja predstavljamo – i darujemo gledaocima! – petkom u emisiji „Opušteno“ (u 21:00, repriza je nedeljom u 14:05 sati).
Knjigu poklanjamo posetiocu sajta RTK koji PRVI tačno odgovori na NAGRADNO PITANJE:
– Navedite naslove dve prethodne knjige Vlade Arsića.
ODGOVORITE kroz komentar na ovaj post i obavezno ostavite svoj e-mail, na koji će biti kontaktiran posetilac sajta, koji prvi da tačan odgovor na nagradno pitanje, i upoznat sa načinom preuzimanja nagrade.
Nešto što je trebalo da bude uobičajena plovidba od Beograda do Zemuna postala je najveća rečna tragedija na ovim prostorima. Niko od oko 150 putnika, koji su se tog letnjeg popodneva 1952. ukrcali na brod “Niš”, nije ni pomislio da će tokom predstojeće kratke plovidbe morati da se i doslovno bori za život. Za više od stotinu njih, neverovatan niz nesrećnih okolnosti pokazao se smrtonosnim. A onda je sve neočekivano brzo pononulo u zaborav.
O događaju tog kobnog 9. septembra ostao je trag tek u pokojem novinskom članku. Ni tačan broj poginulih nikada nije utvrđen, kao što ni zbog nezapamćene nesreće niko nije optužen, niti je odgovarao. Ona je, jednostavno, pripisana spletu nesrećnih okolnosti (koje su se zaista nanizale na najneobičniji mogući tragični način), nezapamćenoj vremenskoj nepogodi, višoj sili. I, zaista, sve to stoji, ali su isto tako izvesni i propusti posade i kapetana broda, pa čak i vlasnika, Jugoslovenskog državnog rečnog brodarstva. O tome se, međutim, nije pričalo, nesreća je, kada je javnost u pitanju, gurnuta u zaborav maltene i pre nego što je iz reke izvučeno poslednje bežovotno telo. Možda i iz razloga što je istog dana obeležena i desetogodišnjica Jugoslovenske ratne mornarice? Sem toga, istraga o samoj tragediji poverena je stručnjacima već pomenutog Jugoslovenskog državnog rečnog brodarstva, dakle upravo – vlasnicima broda.
Tim tragim, krenuo je Vlada Arsić, pisac, novinar i istraživač. „Posle dve godine istraživanja, prekopavanja po arhivama i razgovorima sa preživelim putnicima, na svetlost dana konačno izlazi zaboravljena priča o najvećoj rečnoj nesreći na Balkanu“, istakao je autor knjige Brodolom, koja je, iako fikcija, zasnovana na istinitim događajima. Tko u romanu Sonja Knežević i Milovan Krstić odvojeno ispituju šta se tog 9. septembra 1952. tačno događalo na brodu. Sonja će doći do neočekivanih saznanja o zabranjenoj vezi dvoje putnika: svog oca, udbaša, i njegove ljubavnice, „četničke“ ćerke. Milovan će saznati na koji način je, za razliku od svoje porodice, preživeo brodolom. Pošto se u Sonjinom i Milovanovom bavljenju tragedijom pominju isti ljudi, njihove „istrage“ neizbežno će se ukrstiti…
– Čitaoci vole misterije, a katastrofa „Niša“ je i danas obavijena mnoštvom tajni – rekao je autor u jednom novinskom intervjuu. – Počev od svega što je uticalo ili doprinelo katastrofi, čudnih odluka vlasnika, kapetana i posade broda, pa sve do neverovatnih sudbina samih putnika. Naravno, tu je i nikad razjašnjeno ponašanje samih vlasti i tadašnjih medija koji su se svojski potrudili da se ovom događaju da što manje publiciteta. Sve je pripisano višoj sili, ali je činjenica da su nesreći doprinele i neke druge, vrlo čudne okolnosti koje bi se s pravom mogle uvrstiti i u rubriku „verovali ili ne“. I sam podatak da se brodolom dogodio u godini kada je svet obeležavao četrdesetogodišnjicu potapanja velikog „Titanika“, doprineo je da se i o katastrofi „Niša“ godinama priča kao o srpskom „Titaniku“.
Autor je dodao da bi bio srećan kada bi ova knjiga doprinela da se na Ušću, na mestu potonuća, postavi neka makar i simbolična spomen ploča koja bi današnje generacije podsećala na strašni događaj. To bi bio i najbolji način da se, posle više od sedamdeset godina, odužimo žrtvama koje smo nepravedno zaboravili.
Svojevrstan dug prema njima ispunila je i ova knjiga, koja se čita s oduševljenjem i napetošću. Stvarnost je, kao i uvek, bila najveći izazov.
