Priča o “Bagdali” zanimljiva je iz bilo kog ugla da joj pristupite. Kontinutet njenih aktivnosti je takav da se može govoriti o bogatoj izdavačkoj produkciji, časopisima, kulturnim dešavanjima koje je organizovala… Zanimljivo je osvrnuti se i na prostorije koje je koristila, koje su takođe izvorište i stecište kulturnog života grada, njenu štampariju, knjižaru, ali i samo gašenje Izdavačke kuće.
,Nakon osnivačke skupštine Književnog kluba, 1958. godine, njegovi članovi su se sastajali koliko po kafanama, toliko kod upravnika Narodne biblioteke Branka Lazarevića, u zgradi koja se nalazila preko puta Ruskog spomenika i kafane „Kod četiri direka”. Prve prostorije, Klub dobija u Obilićevoj 20, čega se seća i Ljubiša Đidić, autor monografije “Šezdeset godina Bagdale”:
“Prostorije u Obilićevoj 20 – u podrumu Opštinskog komiteta Saveza komunista! Nekada je to bila zgrada Paskaljevića (čuvenog glumca Bate Paskaljevića), potom će tu biti Muzička škola ”Stavan Hristić”, pa Opštinski odbor Saveza komunista, tih šezdesetih godina, a danas je tamo opet Opštinski odbor Socijalističke partije…
Sa malo memle, bez prozora [tako reći/, bez kanalizacije, bez telefona, u toj dragocenoj prostoriji Bagdala će početi da osmišljava svoj „alat” za rad – malu štampariju koja se u početku sastojala od jednog (poklonjenog) partizanskog tigla i šačice slova, na kojoj će prvo raditi Miroljub Vesić Selja. Taj pogon će se brzo širiti, jer je podrum imao dovoljno prostora, bez obzira na nepostojeće standarde…
Kada se pokazalo da u gradu postoji mogućnost da se kupi zgrada u Zakićevoj 7, koja nije eksproprisana (od vlasnika advokata Živančevića), tu šansu je Bagdala iskoristila. Cela „operacija” je obavljana tajno — naslednici advokata Živanćevića su živeli u Ljubljani (Ljiljana Mijač), Đidić je kao slovenački đak srećno „omekšavao” nepoverljive vlasnike a trebalo je i da predsednik Opštine, Slobodan Jovanović, koji je bio na Bagdalinoj strani, da pozitivan glas! Od 225.000 tj, 22,5 tadašnjih miliona, koliko je zgrada koštala, njen „generalni sekretar” (Ljubiša Đidić) je uspeo da od Republike dobije 20 miliona, a ostatak je nadoknađen uz pomoć kruševačke privrede.
Na sastanku Uprave Književnog kluba protiv ovog rešenja je bio sam tadašnji predsednik KK Jova Đorđević i neki indolentni članovi. Srce nekih indolentnih amatera pobedio je profesionalni duh. Ipak, zgrada je konačno, uz takve otpore (kojih je posebno bilo preko razdeljene „Sinteze”, kao i nekih gradskih struktura) kupljena! 13. 08. 1970. sklopljen je ugovor.
Godine 1971. preseljena je iz memljivog podruma sa sve radnicima štamparije, a potom je KK doživeo svoju renesansu: „osvaja” prostorije Doma za decu i omladinu “Pane Đukić Limar”, gde osniva najlepšu knjižaru u Srbiji /1977/, Likovni salon „Slovo ljubve”, antikvarnicu… Čak KK kupuje na ostrvu Krku, u gradiću Vrbnik, „vilu” na moru za pisce i radnike [kasnije neki članovi Kluba voditi sramni spor oko te imovine, koristeći se ratnim stanjem u Hrvatskoj/!
Ta radna oganizacija, koja se zvala Edicija Bagdala (a morala se prilagođavati svim narednim zakonima u poslovanju), sastojala se od pisaca koji su odlučivali o sudbini radnika, i radnika koji su učestvovali u objavljivanju knjiga pisaca! Kad god je trebalo registrovati ovu organizaciju po vazda „novim” propisima, zakonodavci su imali grdne muke da shvate da su i pisci radnici!
To je dokazivala malena Bagdala!
Kroz radnu organizaciju „Ediciju Bagdala”, kasnije registrovanu kao Izdavačka kuća, prolaziće sav život Književnog kluba (organizacija književnih večeri, promocije, časopis, knjige, plasman knjiga po drugim knjižarskim mrežama i bibliotekama, gostovanja, neprestano prisustvo na Sajmu knjiga u Beogradu, ali i drugim gradovima, gostovanja u inostranstvu itd.)
Kada posle 5. oktobra 2000. počne neko novo vreme u Srbiji, Bagdala će se profesionalno ugasiti, jer će joj se oduzeti knjižara, Salon Slovo ljubve, štamparija i svi drugi prostori osim zgrade, koja nije pripadala opštini, već je uknjižena kao vlasništvo KK, kao što je to slučaj sa deviznim sredstvima od prodate „vile” na Krku. Konačno, sama zgrada daje kroz kiriju prihode Klubu.
Ovde se u novoj akcionarskoj transformaciji odvija njen stari i novi klupski život…” – zaključuje Ljubiša Đidić.
