Humanitarno društvo namćora, baksuza i ugursuza „Dobra narav“, osnovano je davne 1929. godine, na Svetog Tomu, a osnivači su bili ugledne kafedžije, trgovci i zanatlije iz tadašnjeg Kruševca. Udruženje je jedno je od najstarijih u Srbiji sa neprekinutim kontinuitetom sve do današnjih dana…
A kako je sve počelo?
Nekoliko, naizgled mrzovoljnih osobenjaka okupilo se u Kruševcu na Tomindan 19. oktobra te, 1929. godine. I, priča gradska legenda, nisu bili raspoloženi da razgovaraju sa bilo kime. Zapravo i međusobno su razmenjivali tek po koju reč. Ali su imali jasnu i korisnu ideju. Razlog skupa bilo je, naime, osnivanje Udruženja namćora, baksuza i ugursuza skupljenih pod jednim, neko bi posumnjao, ironičnim imenom – „Dobra narav“.
A upravo ono “Dobra narav” govori o kakvim se ljudima i razlogu okupljanja radi. Ova družina pobrala je sve same širokogrude ljude velikog srca koji su, vođeni čovekoljubljem, odlučili da naprave humanitarnu organizaciju kakva ne postoji nigde drugde na čitavom svetu.
Ideja je, dalje, bila da to bude bude društvo bez uprave, predsednika, blagajnika, sekretara, zapisničara, pečata… Reklo bi se na prvi pogled – onako pravo namćorsko. Zato su prilikom osnivanja ustanovljena i jasna pravila ponašanja: ćutanje je zlato (ko prekrši ovo pravilo plaća kaznu), sedenje za stolom tako da svako svakome okrene leđa i slično. Doneta je i odluka da se godišnje okupljanje održava na najmalerozniji dan u godini, a to je po narodnom verovanju “deveti tornik po Božiću”.
Osnivačko jezgro činili su Miodrag Drenovac i Branko Pavlović, rentijeri, Vlada Valjarević i Milorad Matejević kafedžije, Dobra Minić, advokat, Miladin Urošević, trgovac, Marko Puzić, poslastičar, Rade Krstić, voskar i Dragoslav Bajić, mesar.
I sve je, dalje, bilo po utvđenom protokolu, po strogim pravilima baksuske tradicije koja se na ovu slavu rigorozno poštuje! Od početka, pa sve do naših dana. O tom i takvom kontinuitetu predsednik Društva Zvonimir Rajković priča:
– Društvo je osnovano pomalo i iz inata tadašnjem kralju, koji je tražio da iza svakog okupljanja bude istaknut jasan smisao i namera. U Načelstvu su se smejali, a više vlasti ponadale su se da u novoosnovano društvo neće ući više ljudi nego što je potrebo za partiju tablića ili igru „Ne ljuti se čoveče“. Prevarili su se. U Društvo se na samom početku upisalo 360 članova (bilo je zabranjeno popovima, žandarima i oficirima da budu članovi, da bi kasnije zabrana bila proširena i na političare), uskoro je dobilo i „podružnice“ u Beogradu i Šapcu, kao i Žensku sekciju, članice „Osobite naravi“, a sarađivalo je i sa beograskim društvom Muka – priča Rajković.
Godišnja fešta je počinjala pre podne u ondašnjoj kafani „Staro Takovo“, počev od svečane povorke gradskim ulicama uz pratnju pleh muzike. Same ugursuske i namćorske zabave bile su posebno interesantne. Umesto sveća u rukama su držani strukovi praziluka, a na ražnju su pečene ljute paprike…
Sakupljali su se ljudi gradske fele, ugledni čaršijski domaćini i gazde. Pored toga što su pomagali siromašne, smatrali su da niko ne sme da propadne. Tako bi vlasnik jedne radnje, videvši da komšija nema posao, poslao mušterije kod njega, jer ako ne pazari ni danas, ni sutra, šta će njegova deca da jedu? A ako „pukne“ susedna radnja, možda propadne i njegova. Tako su se pomagali i držali zajedno. Dešavalo se da se čuje da nekoj kafani u gradu slabo ide. Onda se sve kafedžije pokupe i jedne večeri tamo naprave tulum, da čoveku krene posao…
Poslednja baksuska zabava odžana je 28. decembra 1941. godine, posle čega su se baksuzi sastajali kako su znali i umeli, jer ko je smeo da prizna da je bogat, pa zato pomaže siromašne.
Rad Društva je formalno obnovljen 1987. godine.
– Bilo nam je jasno da se radi o ideji koja nije zastarela i ne zastareva, svesni toga da uvek ima mesta da se pomaže, da se bude human. Tradicija koju imamo samo nam pomaže u tome da budemo dodatno zanimljivi i prisutni u javnosti, pa samim tim i da širimo ideju humanitarstva koja, u stvari, i jeste u osnovi našeg Društva. I po tome smo danas poznati i dalkeo van atara našeg grada – nastavlja Rajković.
I, članovi i prijatelji Društva nastavljaju da se i danas okupljaju, sa veoma humanim razlogom: sav novac koji skupe namenjen je siromašnim i talentovanim đacima i studentima. U početku su svake godine obezbeđivali kompletnu odeću za 13 đaka (koja im je kasnije uručivana – kako bi se „udesili“ – za Vrbicu), da bi se zatim broj darivane dece povećavao. Za poslednje tri decenije Društvo je obezbedilo odeću i druge poklone za više od dve hiljade đaka iz Kruševca i okoline.
I nastavlja sa tim i dalje.
– Društvo su pre 95 godina osnovali lokalni trgovci, zanatlije, ugostitelji, advokati, profesori, pa ga tako i skoro vek kasnije čine ljudi različitih profesija. Ja sam sad penzioner, a po profesiji sam profesor fizičkog vaspitanja. Jedna od članica je profesorka francuskog jezika u penziji, druga je radila u računskom centru, treća je po profesiji pedagog. Ovakvih baksuza nema nigde, ali ni toliko plemenitih ljudi svesnih koliko je svaka pomoć koju drugima mogu da priže važna i dragocena.
– Najsrećniji smo kada darujemo decu. I tradiciju koja traje toliko dugo ne smemo da prekinemo. Uostalom, bližimo se i velikom jubileju, stotoj godini našeg društva – kaže predsednik Društva Zvonko Rajković.
