Станислав Саша Симић (23.04.1929.- 6.01.2005.) био је један од првих новинара „Победе“. Највише је познат по репортажама са људима из Крушевца и околине које су излазиле сваког петка у рубрици „Сусрети и виђења“ и „Стари Крушевљани“. Већином су из времена од 1960. до 1991. године. “Победа“ је у едицији посебних издања издала две његове књиге „Стари Крушевљани“ и „Златан рам“ које су лепо примљене од читаоца нашег краја, а управо је изашла постхумно и трећа књига под насловом „Моји сабеседници“. Ти сабеседници су обични људи а опет су некад они прави јунаци, хероји својих свакодневних проблема и велики борци за мале ствари. Било је ту учитеља, лекара, мајстора, воденичара, али и правих бораца, партизана, комуниста. Било је и неправди, страдања, стрељања. Сви су они отворили душу и осетили потребу да испричају своју муку или сећања из рата а и имали поверење у новинара да ће верно написати како му казују.
Репортаже су најзахтевнија вид новинарског жанра, нешто између новинарства и књижевности и за њих треба бити мајстор. Ових 50 репортажа у књизи „Моји сабеседници“ имају и литерарну и документарну, историјску вредност јер говоре о једном периоду и приликама у Крушевцу и околини. Подсетићемо се и чувених крушевачких лекара и хирурга од којих неки и нису више живи али их не треба заборавити.
А ево да се подсетимо како се Саша обратио читаоцима „Победе“ на насловној страни хиљадитог броја 1968. године.
- Нина СИМИЋ
ХИЉАДУ СЕДМИЦА „ПОБЕДЕ“
Када данас, 19. јула 1968. године, у петак, пружите продавцу жуту педесетицу и купите наш хиљадити број, највећа екипа у историји овог локалног листа биће у пуном послу. Данас до 11 часова преподне ова малена редакција ће већ завршити своје написе (сем хонорарног спортског сарадника) и предати план рубрика за други петак.
Велики је догађај за мали лист 1.000 бројева.
Није лако одржати се у друштву недовољно богатом да има лист, и са листом који није високо тиражни, који нема уносна издања, криминалистичке вести, голотињу, сензације.
Данашњи јубилеј је повод да говоримо мало о себи да бисте наш посао боље упознали, да бисте као пријатељи, ради којих и постојимо, помогли наш рад.
Наш посао је специфичан и тежи но што читаоци мисле. Многе срећне тренутке и невоље, човек доживљава углавном због својих речи, мисли, схватања које јавно износи, које покрећу на поступке и акције. Ако је глава без мисли онда нема шта да каже. И данас, у слободном друштву, то сазнање је присутно.
Сваке седмице је наш лист на суђењу у вашим рукама. Хиљаду седмица ви и нехотично судите о њему и о нама. Свачији суд је различит, јер свако од вас другачије прима овај специфични обрачун који седмично подносимо друштву.
Укуси су различити. Како свету угодити, када оно што се једнима свиђа, другима се никако не свиђа? Значајно је, ипак, коме се не свиђа. Осредњост је изгледа често најлакши пут, али новинар не би био новинар када би се у тим мирним водама дуже задржао. Статистика каже да скоро и нема новинара пензионера.
Читаоци имају много идеја на тему какав лист треба да буде и шта у њему не ваља. За остварење тих дивних идеја недостају: средства, људи, техника. И овде као и у другим областима живота, добра воља није и готов посао. Више страна значи обимнију штампу и веће трошкове. Боља фотографија – даља цинкографија и већи издаци. Више натписа о људима, више забаве и смеха – још новинара и средстава. Мање грешака – више времена за контролу. Квалитетнији текстови – растерећивање новинара, више сарадника, већи хонорари.
Знамо да су нам понеке стране сиве, преозбиљне, беживотне. Производимо каткад робу којом нисмо сасвим задовољни.
Понекад нисмо видели значајне појаве. Каткад смо преоштри према људима који су учинили ситне грешке. Нека ваша писма, која ретко пишете, дуго задржавамо или превише скраћујемо.
Некад нестане добар рукопис на путу аутор – штампарија.
Доста обилазимо, прескачемо, прећуткујемо. Превремено завршавамо незавршене објекте, проричемо успех сумњивима. Да ли ће наши потомци из наших натписа имати реалну слику о животу нашег доба?
И даље смо доста неконкретни.
И храбрости нам некад понестане. И нама и уредницима.
Ми бисмо желели да правимо лист са читаоцима. Сматрамо да је то следећа фаза самоуправљања у нашем послу. Можда ћемо ускоро, као плаћени стручни радници, кренути на рубрике које нам предложи група делегираних грађана.
Иако смо признали многе своје мане, не можемо а да не кажемо да је објективност и истина, наша звезда. Недостижна и веома цењена.
Ми знамо да је она увек револуционарна. То знате и ви, наши пријатељи, који редовно пратите наше добре и лоше рубрике. И због тога док буде љубави и бораца за истину, наш хлеб и заједнички посао, биће истовремено сладак и горак.
(1968.)
- Саша СИМИЋ
