Jelena J. Dimitrijević, rođena u Kruševcu 1862. godine (preminula u glavnom gradu 1945) srpska književnica, dobrotvorka i svetska putnica. Prvu knjigu objavila je Nišu, 1894. godine – bila je to zbirka pesama Pesme I (Jelenine pesme). Njena najpoznatija dela su Pisma iz Niša: O haremima, Pisma iz Soluna, roman Nove, putopisi Novi svet ili U Americi godinu dana, kao i Sedam mora i tri okeana: Putem oko sveta, poslednja knjiga koju je objavila za života. Jelena Dimitrijević je bila bolničarka u Balkanskim ratovima i jedna od prvih članica Kola srpskih sestara. Pored nekoliko evropskih jezika govorila je i turski. Proputovala je Evropu, Severnu Ameriku i Bliski i Daleki istok. Njena književna zaostavština čuva se u Narodnoj biblioteci Srbije.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
“Ja još živim kao u nekoj transi i delam kao po naredbama nekoga nevidljivog bića. Još bežim od katastrofe koja mi je pretila, i ne verujem da sam pobegla od nesreće koja me je htela zadesiti. I po naređenju smrtnih ljudi, koji su za mene besmrtni bogovi, lutam i tražim Videlo, Svetlost, Sunce. Još jurim po svetu da se nagledam bela sveta. Još svako mesto koje ranije nisam poznavala do iz knjiga, a koje sam videla telesnim očima posle nesreće koja me umalo ne zadesi – za mene je sveto mesto. Alhambra mi je kao Hram Hristo-va groba, Sijera Nevada kao Maslinova gora, Mansanares, Gvadalkvivir, Duro i Daro kao Jordan! „Videlo! Svetlost! Sunce!“ I meni se učini malo sunca u sunčanoj Španiji, u njenoj Andaluziji koja sva gori u suncu, nego, evo, polazim u Misir, da tamo tražim misirsko sunce. Iz Malage sam samo bacala žudne poglede prema Africi; a sad idem u Afriku da tražim sunce. I ja sam počela tvrdo verovati da se za Misir krećem samo radi sunca, izbegavajući da otvorim svoju put-nu ispravu, dobivenu pre nesreće koja me iznenada htede zadesiti, i da u njoj pročitam one silne tuđe zemlje kojima na čelu stoji Egipat. Kao da mi ovo nije bilo u svesti i živelo mi u srcu – godinama…”
Ovako piše Jelena Dimitrijević u Đenovi, 17. novembra 1926. godine, i tako otvara putopisnu knjigu “Sedam mora i tri okeana -Putem oko sveta”. Impresiva je već i spisak poglalja u njoj: “U Aleksandriji”, “Nil”, “Šetnje po Kairu”, “U Grobnici Tutankamanovij”, “Izlet u Luksor i Karnak”, “Hrišćanska svetinja u svetom gradu”, “Iz Judeje u Galileju”, “Kroz Bejrut i Haifu”… Književnica, prva žena u Srbiji koja je pisala putopise, feministkinja, dobrotvorka, za koju je Olivera Nedeljković napisala kako se “skoro nemogućim čini da je zaista postojala i da smo je tako lako zaboravili”. I još: “Zato nam je još teže da zamislimo da je devojčica, odrasla u Kruševcu i Aleksincu, kojoj je povreda oka onemogućila dalje školovanje, bila istinski poliglota i da je uspela da se, sama sa sobom i sa patrijarhalnim vaspitanjem izbori, i odluči da život posveti knjigama i putovanjima.”
O svojim putovanjima sama je, u Beogradu avgusta 1934. godine, zapisala:
“Svaki putnik obično opisuje mesta i ljude onako kako ih je on sam doživeo. Jedni vide – ili traže da vide – ružno u lepome; drugi obratno. Za prve se kaže da gledaju kroz crne naočari; za druge kroz ružičaste. A za one putnike s naočarima „kom-binovanim“ iz crnog i ružičastog kažu neki da su objektivni. Ali i oni prvi su to, mada su po prirodi takvi da ne znaju za boju koja bi bila između ove dve boje.A da se jedna ista stvar može videti različito kazuje jedna pričica koju sam čula negde na Istoku, pričica Bogati Ara-bljanin i njegovi sinovi. Bogati Arabljanin – htevši da se uveri kakav mu je koji sin, a znajući arapsku izreku „poznaćeš ga kad s njim putuješ“, kao i izreku „onakav je kako je šta na putu video“ – isprati sinove u Bagdad: prvo starijeg, posle mlađeg. I dok je stariji video u Bagdadu sve ružno – od ber-bernica, do džamija, i sve rđavo – od berberina, do imama, dotle mlađi, vrativ se iz Bagdada, nije mogao da nahvali ocu lepotu kalifina grada i dobrotu kalifinih podanika. Stari Ara-bljanin uverio se koji mu je sin bolji, „te je mlađem ostavio posle svoje smrti celo svoje blago“.
I moja su opažanja različita. Ameriku sam drukčiju videla prvi put, a drukčiju drugi put – mada sam je gledala oba puta istim očima. Došavši u Ameriku ponova, posle sedam godina, ja opazih da je njezin prosperitet dostigao vrhunac. U 1919. i 1920. godini – „svaki šesti Njujoršanin imao je automobil“, u 1927 „svaki čak i kuvarice“… Neki naši skromni radnici stekli su kuću, istina na otplatu, pa i automobil, na otplatu. Onda su Amerikanke nosile suknju do peta, sad do kolena, onda su imale kratku kosu samo one žene koje su bolova-le od tifusa, sad gotovo sve; onda su žvakale gumu javno i pušile tajno, sad… Tako žene. A ljudi? Stare pedesetosprat-nice proglašuju za obične bildinge, a nove stospratnice za oblakodere. Sa svoga prosperiteta Amerika je bila ohola: sa svoga trijumfa pijana. Da, pijana, ali ne od alkohola, pošto je u njoj još vladao „suvi režim“, nego od oduševljenja…”.
Kada je opus Jelene Dimitrijević u pitanju, poznata su njena „Pisma iz Niša“ gde je opisala tamošnje hareme, „Pisma iz Soluna“, „Novi svet ili U Americi godinu dana“, ali je najčuvenija po poslednjoj knjizi koju je uspela da napiše – „Sedam mora i tri okeana“. Iako je živela u vreme između dva svetska rata, kada nije bilo najsigurnije ni kretati se po sopstvenom kraju, imala je neverovatnu hrabrost da se u sedmoj deceniji života uputi na put oko sveta. I svoje doživljaje zatim prenese kroz knjige koje plene svom autentičnoću, obiljem prenetih impresija, doživljaja i faktografije svojstvene najboljim putopisima. Ali i, možda pre svega, unutrašnjim putovanjem istinskog upoznavanja sebe i sveta.
Rođena je u Kruševcu 27. marta 1862. godine u kući trgovca Nikole i njegove žene Stamenke, koja je bila kći knez Milojka iz Aleksinca. U taj grad devetogodišnja Jelena dolazi 1871. i u Aleksincu završava osnovnu školu. Kada je napunila 19 godina upoznaje mladog potporučnika Jovana Dimitrijevića. Mladi par se ubrzo venčava i odlazi za Niš gde je Jovan dobio prekomandu. U Nišu mlada Jelena počinje da samoinicijativno uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik. Prvu pesmu je napisala 1878. godine.
Prelomni trenutak u njenom životu dogodio se 1881. godine kada se udala za potporučnika srpske vojske Jovana Dimitrijevića koji je u to vreme kratko službovao u Aleksincu. Nakon udaje, nastanila se u Nišu, gradu koji će joj otvoriti nove vidike i u njoj probuditi ljubav prema Istoku. Bila je čest i cenjen gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu, Nišu, pa je tako upoznala život muslimanki. Proputovala je Evropu, Aziju, Severnu Ameriku i severnu Afriku i o tome pisala. U avgustu 1934. godine joj je opljačkana kuća, lopovi su odneli ne samo novac, već i mnogo predmeta od vrednosti. Jelenu je ovaj događaj duboko pogodio.
Umire 22. aprila 1945. u Beogradu. Sahranjena je, kako su novine zabeležile, skoro bez ikoga na pogrebu, pošto je iz nepoznatih razloga, sahrana bila dva časa ranije nego što je bilo objavljeno. Nakon njene smrti prestalo je i interesovanje za njen lik i delo. Ipak, početkom 21. veka ponovo se vraća u žižu interesovanja. Ponovo je zaživela kroz roman (romansiranu biografiju) „Moja draga Jelena“ (Niš, 2011) niške književnice Ivanke Kosanić. “Laguna” od 2016. godine ponovo objavljuje njene knjige “Novi svet ili U Americi godinu dana” i “Sedam mora i tri okeana” (prva i druga knjiga), značajno doprinoseći vraćanju interesovanja za njeno značajno delo. Knjige su objavljene u ediciji „Savremenice“, koja je nastala upravo u želji da se osveži ili upotpuni naše kulturno pamćenje o složenom radu značajnih Srpkinja iz XIX i s početka XX veka i kako bi slika srpske književnosti ovog perioda postala raznovrsnija i bogatija zahvaljujući novom tumačenju i prevrednovanju pojedinih nezasluženo zaboravljenih dela. A Jelenino je upravo takvo.
Ana Stjelja o Jeleni Dimitrijević piše:
“Tokom svog dugog i plodnog životnog i stvaralačkog veka, Jelena se trudila da skrene pažnju na položaj žene, kako u srpskom društvu tako i uopšte na položaj žene u svetu. Tragom njenih putovanja i njenog aktivizma, zapravo idemo tragom borbe za žensku emancipaciju. Ona sama, primer je samosvesne žene koja je kroz takozvani „literarni feminizam” pokušala da dâ doprinos ovoj borbi, koja, čini se, i dalje traje. Njeno interesovanje za žensku tematiku je verovatno počelo kada je još bila veoma mlada i kada je kao svoj veliki uzor imala majku Stamenku i njen teški usud žene. Još kao mlada je shvatila značaj društvenog aktivizma kada je postala najmlađa upravna članica Kola srpskih sestara.
Kako je vreme prolazilo i kako je sve više počinjala da upoznaje svet, Jelena se posvetila ženskom pitanju, na sebi svojstven način, kroz pisanje i putopisanje. Pisala je o haremima i Turkinjama, o naprednim Engleskinjama i Amerikankama, o Indijkama i Egipćankama koje kreću putem emancipacije. Govorila je i o donmama, Jevrejkama preobraćenim islam, koje su živele u Solunu na početku 20. veka. Njena borba je i borba za žensku književnost, borba za pravo žena da slobodne misle, slobodno pišu i objavljuju svoja dela. Njeno bogato književno nasleđe, govori koliko je ona u toj borbi bila uspešna.”
I bila je aktivna na mnogim poljima, otvorenog duha, radoznala i kosmopolita. Bila je i član Engleskog kluba u Beogradu, gde je često čitala svoje nove pesme, sarađivala je sa grupom filmskih radnika koji su 1932. godine snimali film „Na kapiji orijenta“.
U proleće 1940. u jednom od poslednjih intervjua, koji je 14. aprila objavilo beogradsko “Vreme”, rekla je:
– Eto vidite, opet bih išla. Ima još dosta krajeva na ovoj našoj lopti koje bih želela da prokrstarim… Novi ljudi, nova lica, čak i novi sjaj u očima ljudi raznih kontinenata, to je draž koju je teško izreći rečima, to je draž osećanja otvorenog zemaljskog prostora pred sobom…
Dela objavljena za života
- zbirka Jelenine pesme (Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića), 1894
- putopisna proza Pisma iz Niša o haremima, Beograd 1897
- pripovetka Đul-Marikina prikažnja, Beograd 1901
- pripovetke Fati-Sultan, Safi-Hanum,Mejrem-Hanum, Beograd 1907
- roman Nove, Beograd 1912
- Amerikanka, Beograd i Sarajevo 1918
- Pisma iz Soluna, Beograd 1908, Sarajevo 1918
- Pisma iz Indije, 1928
- Pisma iz Misira, 1929
- Novi svet ili u Americi godinu dana, Beograd 1934
- Une vision, 1936
- Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, 1940
