У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.
Пише Дарко Михајловић
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије
Историографија српске војске је, углавном, обликована у смеру проучавања њених успеха за време ратова. То је и разумљиво, јер славни подухвати, велике победе, максимална прегнућа и васкрсења целе војске, када је то изгледало безнадежно, природно усмеравају интересовање у том правцу.
Гледано са неког ширег плана јавља се и потреба да се сагледа српска војска у мирнодопско време, јер њена организација тада, крајем XIX и почетком XX века, изнедрила је велике победе у Балканским ратовима и Првом светском рату. Победе су одраз организације војске, њених припрема, образовања и увежбаности официрског кадра, пожртвовања појединца и његова свест о потрби жртвовања за више, опште циљеве итд., а све то је развијано у миру.
У настојању да израдимо свеобухватни историјат XII пешадијског пука ,,Цара Лазара”, посветили смо пажњу оним сегментима војног живота који имају парадни и свечани карактер и који означавају одређену симболику, како за саму војску, тако и за народ чији је она саставни део. Ти сегменти одржавају морал, колективни дух, везу између народа и војске, увереност у исправност борбе за свој народ и државу, и веру у победу. Озбиљнија пажња посвећена је и организацији тих елемената после промена у формацијској организацији воjске 1899. године (о чему смо говорили у претходним текстовима).
После наведене реорганизације војске, указом краља Александара Обреновића од 30. марта 1899. године почиње формирање пуковске музике. Министарство војно је истога дана донело пропис о бројном стању пуковских музика, врсти инструмената и класама музичара. Према том пропису свака пуковска музика је требало да има укупно 17 музичара са следећим инструментима (сваки са по једним): кларинет Ес, кларинет Бе, флиглхорн I Бе, флиглхорн II Бе, басфлиглхорн Бе, ајфонион Бе, труба II Ес, труба III Ес, труба IV Ес, баструба V Бе, тенохорна I Бе, тенохорна II Бе, бомбардон Еф, хеликон Бе, добош, бубањ, санова.
На основу ових докумената министар војни, почасни краљев ађутант генералштабни пуковник Драгомир Вучковић је издао наређење 19. августа 1899. године да се у III, VIII и XII пешадијском пуку ,,устроји” пуковска музика. У оквиру наређења препоручено је да се за састав ових пуковских музика узме сразмеран и потребан број музичара из дивизијских и београдске војне музике. Дакле, на основу овог наређења је XII пешадијски пук ,,Цара Лазара” добио пуковску музику.
Одлуком министра војног од 2. децембра 1900. године, а ради попуне пуковских војних музика, регрути сталног кадра, који су се пре ступања у војску, бавили музиком (свирали неки инструмент), ако су показивали довољан квалитет, после завршетка регрутске школе упућивани су у пуковске музике ради њихове попуне.
Министар војни, генералштабни потпуковник Василије Антонић је 2. августа 1902. године у великој мери разјаснио подофицирски положај војних музичара. Он је навео да су приликом ступања у војну музику, прве две године, музичари били приправници и то им се рачунало као служба у кадру, односно као припрема за ступање у састав и комплект музике. Од тог тренутка када постану дејствителни војни музиканти рачуна им се службовање у војсци, које обнављају сваке две године до истека шест година. Обавеза им је била да проведу у војсци исти временски период као и школовани подофицири. Разлика је била у томе што су били плаћени према класи музичара којој су припадали.
Прописи о одевању војске односили су се и на војне музичаре. Намесници кнеза Милана Обреновића су јула 1870. године донели ,,Пропис за одело војске“. Пошто су се родови и струке у војсци разликовали по боји латице на блузи, музичари и значари имају са обе стране јаке по једну белу, или жуту металну трубицу. На панталонама су, дуж шава, имали испуску боје латице на блузи. Уследила је 1882. године измена прописа из 1870, а затим крајем године указ о новој униформи. Према њему музичари су на парадним капама имали перјанице од зеленог перја (какве су предвиђене за пешадију). Описујући одећу музичара у време Милана Обреновића, Павле Васић наводи да је одело музичара пешадијско према одговарајућим чиновима, уз то да је на јаци пришивена жута лира. Значари имају такође металну трубицу, односно добошчић. Тамбур-можар има одело пешадијског наредника са жутом лиром на јаци. У паради носи банделир од зелене чоје са сребрним ширитима и белим штитићем у који су увучене две жуте маљице. На капи има главу наредника. Капелник има униформу као нижи пешадијски официр, на парадном мундиру еполетушке, а на свакодневном нараменице од дуплог гајтана. Место звездица носе на еполетама и на раменицама розете: капелник I класе 3, друге 2, треће 1, а четврте ниједну. Капа као у пешадијских нижих официра. (П. Васић, Униформе српске војске 1808/1918. текст, цртежи и акварели, Југославија, Просвета, 1980, 65)
Решењем краља Милана Обреновића од 12. маја 1888. о оружаној спеми, капелници су носили шпаду, тамбур-мажори сабљу и темељак, као пешадијски наредници, бандалир и палицу, а остали без обзира на чин нож са кожном канијом и виском.
Штапски трубачи и трубачи носили су трубу са два вунена тробојна гајтана. Од наоружања штапски трубач имао је нож револвер и 18 бојевих метака, а трубачи револвер, нож, са кожном канијом, опасачем и виском и 18 бојевих метака. Добошари су носили добош са орамењаком, куком, два пара дрвених палица, кожним наколеником и три коже за добош. Од оружја револвер са кубуром, а остало исто као и трубачи.
Решењем министра војног, генерала Јована Атанацковића од 24. јула 1903. године унесене су измене у организацију пуковских музика. Наређено је да се у свакој дивизијској области образују три пуковске музике (укупно 15, а поврх тога једна музика у коњичкој дивизији и биле су сврстане у три класе). Шумадијска дивизијска област имала је музике X пешадијског пука ,,Таковског“ (III класе са 22 инструмента), XI пешадијског пука (II класе са 28 инструмената) и XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ (III класе са 22 инструмента).
Претходно решење није трајно задржано. Наредбом министра војног, пешадијског пуковника, Милана Андријевића од 9. јануара 1904, поново су уследиле измене у организацији војних музика. Тада је број војних музика по дивизијама промењен. Од пет пешадијских дивизија Моравска је задржала три пуковске музике, а остале четири дивизије су надаље имале по две. Коњичка дивизија је имала једну. Тада је и основана ,,Музика Краљеве Гарде” и она је била најбројнија (50 инструмената). У Шумадијској дивизији, којој је припадао XII пешадијски пук, надаље су постојале две пуковске музике. Оне су, као и остале, носиле називе пукова: Музика XI пешадијског пука ,,Карађорђа” I класе (та класа је бројала 30 инструмената и исто толико ,,музиканата”) и Музика XII пешадијског пука ,,Цара Лазара” II класе (22 инструмента). Музика XII пешадијског пука ,,Цара Лазара” је садржала: кларинет Ес (1 инструмент), кларинет I Бе (2), кларинет II Бе (1), флиглхорн I Бе (2), флиглхорн II Бе (1), басфлиглхорн Бе (2), ајфонион Бе (1), валдхорну I, II, III и IV Ес (2), бомбардон Еф (1), хеликон Бе (1), трубу I Ес (1), трубу II Ес (1), трубу III Ес (1), трубу IV Ес (1), трубу VI Бе (1), добош (1), бубањ (1) и 1 пар санова. Примање, отпуштање, премештање и унапређивање музичара вршили су команданти дивизија. У дисциплинском погледу надлежност над њима имали су команданти пукова. По свему судећи, у време од доношења овог прописа па надаље усталила се пракса да Музика XII пешадијског пука ,,Цара Лазара” вежба и приређује концерте испред Споменика косовским јунацима и у градском парку. То је, наравно, било у складу са Правилником таксирања за свирање војне музике војним лицима и удружењима од 28. јула 1904. године. Правилник је предвиђао да свирку на јавним местима трговима, парковима, шеталиштима… може свирати само целокупни оркестар, а да се општинска власт побрине о плаћању. Истим правилником предвиђена је и бесплатна музика на венчању официра, резервних официра (ако прослављају венчање у војној униформи), на официрским скуповима, весељима, забавама. У случају приватних весеља, слава, забава, наплаћивана им је трећина цене. Музичарима је било забрањено било где, јавно, свирати без дозволе претпостављеног старешине. Увек су морали носити војне униформе сем када су у питању коцерти у кафанама, баштама и сличним јавним местима. Детаљно су предвиђени услови изнајмљивања, плаћања, као и расподела новца (1/6 капелнику, 1/6 за оправку инструмената и 4/6 музикантима).
Изразити траг у пуковској музици XII пешадијског пука оставио је војни капелник пука Вићеслав Нигл. Рођен је у Моравској (тада део Аустроугарске) 1857. године. Вишу музичку школу завршавао је у Прагу и Бечу. Прешао је из Аустроугарске у Краљевину Србију и 1901. године је распоређен у пуковску музику II пешадијског пука. Од 1903. је у XII пешадијском пуку, а пошто је пук наредне године добио пуковску музику он је био капелник до 1915. године (током боравка у пуку унапређен је 1910. у капелника II класе, а 1913. капелника I класе). У пуку га је и затекла одлука Државног савета и министра унутрашњих дела да 1910. године буде са супругом Маријом ,,примљен у српско поданство“. Са XII пешадијским пуком учествовао је од боја код Мердара на почетку Првог балканског рата, током целог првог и Другог балканског рата, у гушењу Арнаутске побуне, почетком Првог светског рата, до децембра 1915. године када одлази у Музичку школу у место Грејач (те исте године био је кратко и у II пешадијском пуку). Био је и на Солунском фронту. После првог светског рата његово даље напредовање у служби (виши капелник II класе 1924. године) и службовање није више било везано за пук. Био је у Моравској дивизији, па у Мостару, затим Бања Луци.
Током 1908. године јавила се потреба за музичарима. Канцеларија штаба XII пешадијског пука ,,Цара Лазара” је у другој половини маја месеца већ расписала конкурс да су војној музици пука потребни:
1 флигелхорнист
1 бас-флигелхорнист
1 валдхорнист
1 трубач
1 кларинетист
и 6 музичких приправника (од 14 до 16 година старости).
Оскудна документација не открива детаље да ли је настојање попуне места имало везе са оснивањем Фонда војних музиканата које је уследило. Фонд војних музиканата и значара основан је 28. новембра 1908. године и функционисао је на принципу осигуравајућих друштава (важио је за целокупну војску).
Министар војни пуковник Душан П. Стефановић je 20. фебруара 1914. године дао објашњење на питање официра: Да се, услед повећаног броја војних музика а оскудице војних музиканата, могу примати музиканти из грађанства, и то како они који су раније служили по војним музикама, тако и они који нису.
Чланови и класе новопримљених музиканата одређиваће се једино према њиховој музичкој спреми и способностима, без обзира под којим су условима раније служили за шта ће бити меродавно мишљење капелника музике у коју доточни ступи.
На основу овог министровог објашњења из канцеларије штаба XII пешадијског пука ,,Цара Лазара”, 2. априла 1914. године, у Урошевцу изашла је објава да је пуку потребно десет музичара (наводе се и инструменти): ,,XII пешадијском пуку ,,Цара Лазара”, ради попуњавања своје музике, потребни су музиканти… Ко би од музиканата из грађанства желео да ступи у музику овог пука, нека се са подацима обрати команданту XII пешадијског пука ,,Цара Лазара” – Урошевац.
Пошто су војни музичари током Првог светског рата пролазили све недаће кроз које је пролазила српска војска, њихов број се осетно смањивао. То је утицало да министар војни Божидар Терзић, на Крфу, у току организационе припреме војске за прегнућа на Солунском фронту, 9. марта 1916. године донесе одлуку да се војне музике пукова расформирају и да се образују дивизијске музике (шест) које ће носити називе дивизија, а поред њих да остану музике Краљеве гарде и Коњичке дивизије.
О министровом решењу да престаје са дејством музика XII пешадијског пука ,,Цара Лазара”, музичари су сазнали путем извештаја пуковника Душана Пешића од 12. марта 1916. године. Сам извештај говорио је да ће имовина (инструменти и архива) музике XI и XII пешадијског пука потпасти под надлежност музике Шумадијске дивизије.
Пуковска музика XII пешадијског пука остала је у сећању Крушеваљана по свом вежбању у Парку цара Лазара и испред Споменика косовским јунацима, где је приређивала и концерте, по музицирању на манифестацијама као што су полагање заклетве војника, прославе Видовдана, пуковске славе и других. Занимљиво је да се на филму Сеоска свадба у Мајдеву 1911. године, јасно види како војна музика учествује на овој прослави (од 4:54 https://www.youtube.com/watch?v=UC0__qBwerU).
Бројни текстови између два светска рата описујући догађања у Крушевцу узгредно помињу и војну музику (тада већ 47. пешадијског пука) на пример: на заклетви регрута (Затим је приређено војничко весеље и игранка на којој је свирала војна музика); приликом прославе Видовдана (Потом је извршен дефиле трупа, соколаи ватрогасаца са музиком на опште задовољство присутних).
