Један од најлепших драгуља Епархије крушевачке је Манастир Дренча, монашка школа од угледа, цвет моравске архитектуре који је просијао доласком Архиепископа и Митрополита крушевачког Господина Давида. У Манастиру Дренча, који је Свети Цар Лазар често посећивао, васпитавао се и одрастао најузвишенији српски владар, син Оснивача Престоног Крушевца, Деспот Стефан Лазаревић. Текст који следи, део је Пројекта «Крушевац – центар Епархије и трон Митрополита», који на Порталу РТК.РС реализујемо, уз подршку Града Крушевца.
О
вај пројекат је суфинансиран из Буџета Града Крушевца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Најлепша зрна првог рода грожђа Лета Господњег тисућу двестотине деветнаесте скотрљала су се низ брежуљак манастирског винограда. Замахом десног Крила Светог Архангела Михаила, благословен је и пред ову славу Преображења Господњег још један род грожђа.
Сав манастирски комплекс блистао је на августовском сунцу, и сва Жупа александровачка. Питома и винородна, благородна. Питомија баш у овом делу Доње Жупе, Праве Жупе.
Један век касније, Патријарх Никодим, наставивши дело свога Учитеља, Светога Саве, преводио је са грчког списе. Народ је знао колико је велики подвижник Свети Никодим био, и овде на Косову и Метохији, народ је са великим поштовањем помињао његово име. – Тако ми Бог помогао, Свети Сава, Свети Никодим и Свети Арсеније Пећки, говориле су српске војводе и проузносили молитвене дарове за све добијене битке, видљиве и невидљиве. И те тисућу тристотине деветнаесте, замахнуо је Десним Крилом Архистратиг Михаило, Војсковођа над свим Светим Ангелима Господњим.
Сви под Њим остајали би стамено у свим биткама. Наздравили би још једном у славу Бога Живога, за све Свето и Честито, за Завет Светога Цара, за Обнову и живот Дренче коју сам Цар подари народу Србском, да буде Дом Божји, молитве Господу Исусу Христу Распетоме и Васкрсломе, угодне и миле, и да се обнови Жупа, од рушевине да баш на овоме месту где је Дренча, никне опет Храм Бога Живога!
Врабац Живко огласио се још једном.
Осам векова касније исту песму и шапат ветра препознао је врабац, једини који је у рушевинама храма стрпљиво чекао и дочекао Игуманију која фрескопише, лечи рукама, лепим речима и ћутањем. Тихо као молитва текла је песма. Вино рујно и слатко, као причесно.
Била је то још једна манастирска слава која је нераскидиво повезала молитву са Двора Светога Кнеза, монаха синаита и исихаста расутих по свој Свето Лазаревој Србији. Достигла је све до Звона Хиландарских која су се оглашавала увек мало јаче, када је облаке градоносне, олујне или мржњу непријатељства завађене браће и најезде инославних ваљало разагнати.
Витезови Жупе су то знали и сваки од њих најпре се Крсним знамњем осенивши дотицао је груди на Заклетву! Да се веза Дренче и Хиландара, не прекине. У векове векова да траје молитва монаха, да тече као ово вино.
Наздравише и овога Дана кога створи Господ, у славу Бога, Оца нашега Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог.
У пехарима од сребра и злата опточених каменчићима рубина и аметиста вино се крило као Тајна Жупе. И отварало видике.
Манастирски комплекс Дренча, са Црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице, налази се у Жупи александровачкој на пет километара удаљености од Александровца. А прича о Манастиру Дренча од рушевине до Васкрслог Храма, тече сама, као Вино рујно, причесно.
Топле струје које допиру са Средоземља дотичу нежно винову лозу, питоми кестен, бадеме и смокве. Типично медитеранско растиње у долинама Мораве, Ибра и Топлице. Све је ту, брежуљци као острва и поглед на Козник, средњовековни град витезова.
Омеђена падинама Копаоника са југозапада, Жељина и Равне планине са запада, обронцима Гоча са севера и Јастрепца са Истока. Жупа, винородна и благородна.
У некадашњој Медитеранској Дакији битан предуслов за изградњу утврђења била је жупска конфигурација терена. Плодне долине и брдски терени омогућавају добру прегледност простора, тако да су на узвишењима подизана утврђења, попут оних у Љубинцима, Пуховцу и Трнавцима. Област погодна за развој пољопривреде и рударства. Били су то и значајни ослонци некадашње римске привреде.
Присуство Римљана на овом подручју у периоду од 4. до 6. века потврђују налази новца, керамичких посуда и металних предмета. Касноантичке монете и рановизантијска керамика.
Утврђење у Лаћиследу, познато као Градиште или Милошев град, налази се североисточно од Александровца, на стратешки значајном месту које контролише пут што долином Пепељуше води ка Крушевцу и античком насељу Конопљара у Читлуку, а потом даље ка Шумадији.
Област у којој се Дренча налази, у средњем веку припадала је Жупи Расина, која је заједно са жупама Ибром, Топлицом и Рекама била део територије којом је пре ступања на престо управљао Стефан Немања. На основу података које доноси Жичка повеља коју је издао Стефан Првовенчани око 1220. године, Расина је, са још девет жупа, формирала духовну област Жичке архиепископије.
На простору Жупе Расине постојала су три властелинства: студеничко, властелинство Манастира Дренча и властелинство челника Радича. Након османских освајања Жупа александровачка постала је део Нахије Козник у Крушевачком санџаку. У атмосфери живе градитељске и уметничке активности коју су створили Кнез Лазар, Деспот Стефан и њихови властелини, настаје и Манастирак у Лаћиследу, скривен у шумама.
У Моравској Србији крајем 14. и почетком 15. века подижу се и обнављају стара утврђења. У Жупи Расина из основа се зида утврђење Козник, у које је Свети Кнез Лазар често долазио. У Кознику је 8. августа 1381. године издао Повељу Светогорском манастиру Лавра. Деспот Стефан Лазаревић издао је 1405. године Повељу челнику Радичу Поступовићу, којом му је доделио бројна села око Козника и Цркву на Грабовничици, што је Деспот Ђурађ потврдио 1429 / 1430. Кнегиња Милица исте године је послала управо са Козника, једну разрешницу рачуна у Дубровник.
Козник са својих осам кула доминира окружењем…
Најезде турских освајача, поново српске заставе на Кознику, а потом током Велике сеобе Срба. Козник је потпуно напуштен, као и низ других утврђења. Векови ће протећи до обнове Козника, града витезова Србије.
Недалеко од Козника, такође у подножју Копаоника, на територији која је некада припадала великом челнику Радичу Поступовићу, леже остаци Манастира Милентија. Светиња која датира с краја 14. и почетка 15. века са манастирском црквом познатом по богатству архитектонске декоративне пластике која се може мерити са врхунским каленићким остварењима.
Розета….Уметничко раскошно име средњовековне Моравске Србије. Српска филигранска плетеница у кругу који је коло, цвет Литургијске молитве, чежња за изгубљеним Рајем.
У повољној градитељској и уметничкој клими створеној захваљујући Кнезу Лазару, Деспоту Стефану и њиховим властелинима, у жупском крају, у околини Дренче настају значајне властеоске задужбине попут Руденице, Велућа и Лепенца, које потврђују значај ове области у 14. и 15. веку. И Манастир Наупара, део је овог историјског контекста, и она је, у позном средњем веку, као придворна црква двору у Наупари, била дарована Дренчи.
Недалеко од Руденице, на рудоносним падинама Гоча, у близини Риђевштице, надалеко чувеног села које је изнедрило стотину свештеника и монаха, на левој обали речице Сребрнице, налази се Манастир Велуће. Такође властеоска задужбина из друге половине 14. века.
У ширем окружењу Дренче, на десној обали Расине, у подножју Јастрепца, налази се Манастир Наупара, који је припадао поседима Дренче. У тзв. Доротејевом свитку, из 1382. године, наводи се да монах Доротеј својој задужбини дарује двор у Наупари са придворицом. Био је то одличан економски ресурс задужбине монаха Доротеја, јер је подразумевао приходе са околних имања.
– И написах овим свитком….
Акт монаха Доротеја и његовог сина Данила сведочи богату исторју Дренче.
Доротејев свитак су издали ктитори Манастира Дренча, монах Доротеј и његов син Данило, потоњи патријарх Данило Трећи. Сачуван је у свом оригиналном облику захваљујући томе што је пред најездом непријатеља склоњен на Свету Гору.
Обласни господари и властела богато су даривали крајем 14. века светогорске манастире, посебно Хиландар, Свети Пантелејмон и Манастир Светог Павла, јер су њихови ктитори или игумани у то време били Срби. Тиме је настављена давно установљена Немањићка пракса даривања Светогорских манастира и обнова старих задужбина.
Доротејев свитак писан на пергаменту, димензија 530 х 330 милиметара, брзописом који је био карактеристичан за српску ћирилицу с краја 14. века, и данас се чува у Манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, под бројем 56. Овај прворазредни историјски извор говори о оснивању Манастира, његовом духовном и економском утемељењу.
Издат је у Жичи 1382. године.
– Манастир се подиже с допуштењем превисокога самодршца господара Кнеза Лазара уз благослов Пресветога патријарха Господина Спиридона.
Свитак се завршава монограмом монаха Доротеја, највероватније, а на основу гајтана провученог кроз пергамент, постојање печата се претпоставља.
Доротејев свитак назива се и Повељом. Уз Свитак су некада чувана и акта Кнеза Лазара и патријарха Спиридона.
Дренча се сврстава у ред ставропигијалних манастира а ктитори јој прилажу и бројне поседе у Расини и Браничеву. На значај и статус Дренче у Моравској Србији указује и приход од 50 литара сребра који је стизао са Новог Брда.
Ктитор Дренче, некада властелин Иваниш, потоњи монах Доротеј, имао је сина Душмана, у монаштву Данило, Патријарх Данило Трећи. Отуда се у народном предању Дренча назива и Душманица.
Дренча, Ржаница и Тулеж чинили су у средњем веку јединствено манастирско имање.
Дренча и манастири у окружењу чине епицентар културне историје Србије.
Велико је уважавање било између породица монаха Доротеја и Кнеза Лазара. Своје дубоко поштовање према Светоме Цару, Патријарх Данило Трећи изражава својим делима којима утемељује Свето-Лазарев култ : Похвално Слово Кнезу Лазару, Служба Кнезу Лазару, Синаксар Лазаревог страдања и Повесно слово.
Српско учено друштво започиње истраживање старих цркава у средишњем делу Србије па и архитектуре Дренче 1871. године. Конзерваторски радови на Дренчи почињу педесетих и настављају се крајем 60-тих година 20. века.
– Народ Манастир познаје као Душманицу, јер се с колена на колено преноси да градњу Цркве почесмо и тек што је довршисмо а дуушмани не дадоше.
– Непријатељима вере, душманима – беше кост у грлу ова светиња – Душманица! Због тога је и разорише!
За нешто више од половине века, почев од 70-тих година 19. века, пропало је више од половине од његовог првобитног изгледа!
Камена пластика Дренче аналогна је декорацијама Велућа и Руденице.
– Дренча је једна од најлепших цркава чистог уписаног Крста!
Манастир Дренча је подигнут између 1379. године, када су властелину Радичу Бранковићу, одузети поседи у Браничеву и дати на управљање властелину Иванишу, потоњем монаху Доротеју, и 1382.када је у Жичи издат Доротејев свитак.
Црква Ваведења Пресвете Богородице датује од периода између најјачих светогорских утицаја 1350 -55. и 1382., када је издат Доротејев свитак.
Дренча са околином припада тзв Доњој или Правој Жупи, виноградарском крају, који уз Дреначку реку формира једну издужену мању котлину.
У подножју Козника Милентија, велика светиња која још мирише на благослове и безбројне тихе молитве српских монаха. Овде је био велики средњовековни Духовни центар, Монашка школа од угледа.
