Taj običaj je ostao iz prethrišćanskih, mnogobožačkih vremena i povezan je sa prinošenjem žrtve, ali ga je pravoslavna crkva prihvatila i blagoslovila, jer posle šestonedeljnog božićnog posta jača hrana dobro dođe.
Dan koji pada dva dana pre Božića nazvan je Tucindan, jer se tog dana životinja koja će se služiti na Božićnoj trpezi prvo tukla ušicama sekire preko grudvice soli u platnenoj vrećici stavljenoj na njeno čelo, pa se onda tako ošamućena klala. Za pečenicu koja se nekada nazivala „božnjićara“ obično se kolje prase ili jagnje, a ima ljudi koji zakolju i ćurku, gusku ili kokošku. Međutim, živina se u mnogim krajevima nikako ne sme naći na božićnoj trpezi zbog različtih verovanja . Pečenica koja se sprema za Božić doprinosi sreći i blagostanju kuće u kojoj se kolje. Prase ili jagnje treba urediti do podneva ,dok dan ne napreduje, a na mestu gde će biti ubijene prethodno se položi slama.
Od Tucindana počinje i spremanje kuće za Božić. Domaćica priprema brašno za mešenje, posudu sa zrnevljem žita, menja slamu u gnezdima za živinu, pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će na Badnje veče prosuti po slami rasutoj u kući, a koje će deca pokupiti pijučući. Na taj dan, prema verovanju, ništa se ne sme davati, niti iznositi iz kuće, ali je zato tada neophodno vratiti sve dugove, da domaćin ne bi bio dužan do sledećeg Božića.
U gradskim uslovima ljudi danas kupuju Banjake, simolično drvo života i na Badnje veče ga unose u kuću. Tada poverovanju treba svako da bude kod svoje kuće, ne ide se u goste, a unošenjem Badnjaka, najčešće u kuhinju počinje svetkovanje najradosnijeg hrišćanskog praznika Božića.
