Pre 64 godina u Kruševcu je osnovan Književni klub “Bagdala” i pokrenut časopis za književnost, umetnost i kulturu. Rođena iz velike ljubavi onih kojim je lepa reč bila životni moto, književna “Bagdala” je rasla, razvijala se i uspešno odolevala izazovima vremena, zauzevši posebno mesto u istoriji domaće periodike i književnosti.
„Bagdala“ kao izdavačka kuća, književni klub i eminentni časopis obeležava velikim delom kruševačku kulturu u protekle 64 godine. Iza nje je desetine objavljenih knjiga, tri časopisa od kojih dva i danas izlaze, štamparska i knjižarska delatnost, brojni književni susreti i manifestacije, kontinuitet nagrade „Prsten despota Stefana Lazarevića“… Priča o „Bagdali“ tako je, istovremeno, i priča o kruševačkoj kulturi u protekle šest decenije, iskušenjima i uzletima kroz koje je prolazila (u jednom trenutku po inventivnosti i originalnosti produkcije svrstala se u sam vrh jugoslovesnkog izdavaštva), preispitivanjima statusa i formi delovanja, sve do naših dana i akuelnih aktivnosti.
– Ne vidim u Srbiji previše časopisa koji imaju ovakav život, ovakvu dinamiku, tu vrstu vrednosnog nivoa koji su uspeli da održe za sve ove decenije – rekao je Mihajlo Pantić, pisac i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na obeležavanju jubilarne, 60. godišnjice.
Kroz časopis koji je inicirao i plodnu izdavačku delatnost, Kruševac se književno i kulturno povezivao sa svetom. I očuvan je respektabilan kontinuitet, kako u samom trajanju, tako i u želji da se zadrži kvalitet i u svakom broju ponudi pažljivo izabran i uređen sadržaj.
Prvi broj lista “Bagdala” pojavio se pred čitaocima 15. aprila 1959. godine, kao mesečni list za književnost, umetnost i kulturu. Urednici prvog broja bili su Branislav L. Lazarević (glavni urednik), tada već poznati pisac i član Udruženja književnika Srbije i Dobri Dimitrijević (odgovorni urednik). Njih dvojica su uređivali list do januara-febrtuara 1968. godine, pri čemu je koncepcija koju su postavili odredila dobrim delom i dalji život lista.
Od broja 108. do 186. glavni i odgovorni urednik Bagdale je Ljubiša Đidić, a zatim to mesto preuzima književni kritičar Miloš Petrović, dajući svoj osobeni pečat u kreativnom uređivanju časopisa, na čijem je čelu sve do svoje smrti ove godine.
Pravi povod da se u ovoj prilici podsetimo njegovih reči o ovom časopisu:
“Početni impuls dali su pesnici, i uređivanjem, i saradnjom i prevodima naročito zahvaljujući Nikoli Trajkoviću, koji predstavlja francuske pesnike već od 10. broja, te je s pravom smatrao sebe takođe osnivačem Bagdale. Sedište i administracija je Narodna biblioteka Kruševac. List je imao i svoju računsku knjižicu tako da je pretplata vršena preko Narodne banke.
Od tog zvezdanog aprila Bagdala je, sa jedrima od najprostije novinske hartije, sa ručnim slogom, štampanim na tiglu, plovila uz tople i hladne vetrove otkrivajući nova imena i uspostavljajući međuakcijski odnos između kulturnih centara i unutrašnjosti. Ona je među prvima inicirala potrebu snažnijeg odaziva književne periodike kao živih vrela književne i kulturne saradnje.
Od osme godine izlaženja, od broja 89-90, avgust-septembar 1966, stoji u impresumu da list izdaje Književni klub ,,Bagdala”. Od dvobroja 310-311/1985. list prelazi na sadašnji format, način uređivanja i ulogu časopisa.
Bagdala se u svojoj programskoj orijentaciji nikada nije opredelila za regionalno, za lokalno. Vrednost dela isključuje regionalne ključeve, isključuje periferno, marginalno, provincijalno, lokalno… Ne mogu se u ime regionalnog, to je Bagdala na vreme shvatila, zagovarati razni oblici ljudskih gluposti, zatvaranja u klubove i esnafe. Svakom dobrom piscu časopis je uvek okrenut. Uzeto u svom naličju i u neknjiževnom smislu, regionalno i lokalno znače zatvaranje. Književna reč, pak, nezaobilazan je vid zbližavanja. Bogat je onaj grad koji sebe celovito ostvaruje, koji, dakle, sebe i književno ostvaruje. Kada to kažemo, ne mislimo na lokalni kantar za merenje vrednosti. Time bismo ugrozili zaoštravanje književne reči prema kvalitetu.
Zalažući se za ucelinjenje književnog života u Srbiji, Bagdala je svesna da je to mučan zadatak i da se ne može obaviti bez Beograda. U ovom smislu saradnja sa piscima iz Beograda bila je i ostala nenadoknadiva.
U Srbiji je konačno otpao koncept dirigovane časopisne produkcije. Dužnost autentičnog književnog časopisa je da svakako gleda preko rampe dnevne politike. Zarad humanističkih ideala časopisi ulaze i u iznutrice života. Zbog toga je, treba reći, za proteklih decenija bilo sudara sa dnevnom politikom. I časopis ,,Bagdala” je imao nedaće sa politikantskim procenama, etiketiranjem i zloćudnim pravovernim ideološkim komisijama.
Još postoji strepnja kulture od poteza finansijskih vlasti da svojim sečivom ne poseku i entuzijazam, koji je srpsku kulturu i posebno časopise održavao u životu. Mogli bismo ipak poželeti da srpski književni časopisi ne budu bez izvesnosti.
Donacije su i u ovim vremenima potrebne, imajući u vidu da su strpljivi donatori redakcije, urednici i pisci. Ali neka to ne bude svagda praksa siromašnih. U sličnoj situaciji je i Bagdala, srpski časopis koji izlazi u Kruševcu. Njeno načelo ostaje: duh otvorenosti i saradnja na što širem prostoru dinamična je potreba vlastite sredine.
Izdavači časopisa “Bagdala”
od br. 4 (1959) Književni klub Radničkog univerziteta;
od br. 47 (1963) Književni klub; od br. 94/95 (1967) Književni klub Bagdala;
od br. 163 (1972) Edicija Bagdala, uslužna jedinica Književnog kluba Bagdala;
od br. 185/186 (1974) OOUR Izdavačka delatnost Bagdala;
od br. 491 (2012) Književni klub Bagdala, Kruševac
Štamparije
od br. 334/335 (1995) 25. maj, Kruševac;
od br. 408/409 (1994) Bagdala, Kruševac;
od 432 (1997) Metalograf, Trstenik;
od 433 (1997) Prid, Trstenik;
od br. 440 (1999) Grafika Simić, Kruševac;
od br. 501 (2014) Novi grafičar, Kruševac;
od br. 506 (2015) Grafika Simić, Kruševac [4]
Sa stranica “Bagdale”
STEVAN RAIČKOVIĆ: NEJASNA PRIČA POSLE DVADESET GODINA
Kao da su u glavi, a ne u tornjevima, zvonila zvona
U prepodnevnom gradiću, nedeljnom, uz Tisu
Ležao je kasni septembar na srcu kao tona.
Iz bašti – jesen se odazvala tajno tišinom u mirisu.
O te skrovite bašte koje se na istrošenom suncu suše
I vire iza letvastih ograda šarene kao zebra!
Gorele su u njemu korovske vatre što se puše
I plamsanje se iz njih, blagošću, selilo u rebra.
To beše: kao zamena leta
(Jer ono je odlazilo, skoro u čamcu, duž riđih šuma,
Tisom).
Stajao sam, ukopan tako, pred glavom suncokreta:
Šta se to zbilo s dečakom što segnu za Beatrisom?
Iz bašta je virio u svet zagledan u tajnu života:
U srce nedelje, puno zvona, odlazili su neki u
crnom da se krste.
Stajao je sada opet al s druge strane tog plota.
O bašte i ljubavi: sav pesak godina, do praha,
procuri gle kroz prste!
Tu padoh, kao po dragoj grobnoj ploči,
U siromaštvo, u krušenost skrajnutog sveta.
Gledali su me (da l’ ludog ili lude?) neke plave
zastrašene oči
Oko glave se vrtele kao ringišpil poslednje krpe leta.
(Bagdala, broj 32-33, 1961. godina)
