- Na slici: ostaci opatije u Glastonberiju, sa izmišljenim grobom Kralja Artura – grob je prazan, ali se i dalje neguje mit o Arturovoj povezanosti sa mestom
Danas Kruševac ubrzano menja fizionomiju, pa se i u ovom trenutku radi na brojnim gradilištima širom grada. Kroz projekat MOJ GRAD – MOJA INSPIRACIJA, na sajtu regionalne Radio Televizije Kruševac kao osvedočenom hroničaru promena kroz koje ovaj grad i dalje prolazi, daćemo priliku nekim od zaslužnih Kruševljana da ispričaju čime ih je to ovaj grad zadužio i inspirisao, a šta su sve oni uradili da bio mesto boljeg i lepšeg života, sredina privrednog razvoja, sve manje nezaposlenosti, visokih kulturnih dometa i rezultata sportista, dobrih đaka i mladih i preduzimljivih stručnjaka u svim oblastima, ali i sve lepših i čistijih ulica i saobraćajnih zaobilaznica, trgova, parkova, sportskih terena, kao i koje su njihove vizije daljeg razvoja ove sredine.
Naš sagovornik u nastavku serijala je dr Dragana Lazarević, konzervator/heritolog.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
- Čime Vas je Kruševac inspirisao i „zadužio“?
Možda će odgovor zvučati previše apstraktno, ali Kruševac je za mene živa, nesporna i autentična veza ovovremenske Srbije sa Srbijom najvažnijeg nacionalnog narativa – mita proisteklog iz epskog ciklusa o Boju na Kosovu – te duhovne vertikale koja je zauvek odredila pravac kojim treba da ide srpski narod. Kruševac je živi dokaz da su naši “mitski junaci” bili itekako ljudi od krvi i mesa, da su postojali pre poezije koja ih je uznela na najviše vrhove svetske epike, onakve kojom mogu da se pohvale samo malobrojni, ali odabrani narodi. Samo postojanje Kruševca, opipljivog u kamenu, opeci i drvetu, ali i betonu, svedoči da su ti naši junaci zaista bili ovde, hodali ovom zemljom, jeli, pili, radovali se i tugovali na način na koji to ovaj grad zahteva, mnogo pre nego što ih je “sitna knjiga Cara Murata” pozvala na “Kosovo ravno” i opredelila za tu duhovnu vertikalu koju je Milić od Mačve ovekovečio u holu Doma sindikata. Milić od Mačve je svojim muralom kojom je usvojio uzrastajuću, anti-albertijevsku perspektivu, samouvereno i hrabro gurnuo prst u oko onima koji su taj i takav značaj Kruševca sistematski gurali u zapećak u vreme gušenja nacionalnog mita i brisanju povezanosti sa svojim slavnim precima. Tada je duhovna vertikala, uspostavljena 1389. godine, rotirana u smeru protivno kazaljci na satu za čitavih 90 stepeni, sve dok nije dostigla horizontalan položaj. Sam proces izmeštanja vertikalne duhovnosti u horizontalnu ravan u ime svetle budućnosti doveo je do fizičke transformacije grada, te je nakon 1945. grad uređivan po principima zamagljivanja, ili čak negacije sopstvenoog eshatološkog značaja. Međutim, kako snaga sećanja ostavlja za sobom jedinstvene energetske signature, tragovi slavne prošlosti preživeli su i, protivno očekivanju onih koji su se nadali nestanku kosovskog mita, iznedrio generacije koje su radile i gradile “ovozemaljsko carstvo,” sve čekajući trenutak kada će se duhovna vertikala vratiti u svoj prirodni položaj.
Ja sam rođena i odrastala u Kruševcu koji je živeo svoju ovozemaljsku duhovnost kroz zvukove sirena mnogobrojnih fabričkih krugova, pomeranje kranova na gradilištima tipskih naselja “Jastrepca” koji je svoju arhitektonsku estetiku bazirao na soc-realističkom brutalizmu sredine XX veka, kupovinu lokalnih poljoprivrednih proizvoda na jednoj od dve gradske pijace. Škole u koje smo išli, sem prirodnih nauka, učile su nas o nekim novim junacima, mladim ljudima koji su ne razmišljajući ginuli za svetlu budućnost, jednakost i meritokratiju, mogućnost besplatnog školovanja i zdravstvene zaštite za sve. Muzika koju smo slušali dolazila je sa talasa tri nacionalne i dve lokalne radio-stanice. Filmovi koje smo gledali emitovani su na dva televizijska programa, knjige smo pozajmljivali u gradskoj i školskim bibliotekama, dok je garderoba koju smo nosili dolazila uglavnom iz konfekcijske proizvodnje “Zvezde” ili ostalih jugoslovesnkih tekstilnih giganata koji su imali svoje prodajne objekte u centru grada…A onda je nastupila 1989. godina i obeležavanje 600-godišnjice Kosovskog Boja. Odjednom su se medijski reflektori usmerili ka Kruševcu i donešen je kivot sa ostacima Svetog Kneza Lazara u njegovu dvorsku crkvu. Knez se vratio kući posle šest vekova, duhovna vertikala je počela da se uspravlja. Međutim, gravitacija čini svoje; uvek je lakše oboriti, nego uzdići protivno sili koja teži da sve drži prikovano za horizontalnu ravan. Ubrzo nakon kratkotrajne ustreptalosti, Kruševac je doživeo sudbinu mita koji je iznedrio svojim postojanjem: od pokušaja vraćanja na mesto koje mu po istorijskom i kulturnom značaju pripada, postao je mesto koje su zaobilazili “glavni” nacionalni intelektualci, posebno oni koji se bore da zadrže “ovozemaljsko carstvo” tako što ismevaju i negiraju kosovsku vertikalu kojoj je Kruševac početak i – pokazaće se – glavni stožer. Šta hoću da kažem: odlaskom u glavni grad sredinom 90-ih, šokirao me je stav beogradskih školovanih krugova koji je pokazao da je Kruševac doživljavan kao palanka zaostalih ideja i ideologija, sa stanovništvom koje nema viziju urbane kulture – kulture koju su od poznih 80-ih promovisala deca odgajana na horizontalnoj ravni duhovnosti, a čija je linija uticaja prolazila razlokanim šinama “Kruga Dvojke.” Iz tog šoka, u meni se najpre rodio, pa potom narastao prkos prema svakoj lažnoj kulturi, prepredenoj uglađenosti i intelektualnoj snishodljivosti. Kako je Kruševac vekovima trpeo sudbinu svojih epskih junaka, njegov kulturno-istorijski značaj je namerno marginalizovan, te mi nije preostajalo ništa drugo, nego da uvek i u svakoj prilici naglašavam da je “upravo jedan rođeni Kruševljanin odabrao Beograd za svoju prestonicu.” Ta ideja Kruševca kao “kraljevstva od prva,” kao rasadnika junaka, umetnika i vrhunskih intelektualaca ostala je sa mnom do danas.
- Šta smatrate posebno bitnim što ste učinili da ovaj grad bude mesto boljeg i lepšeg života?
Odgovor na Vaše pitanje mora biti indirektan. Kao što rekoh, otišla sam iz Kruševca pre tri decenije. Ali, poput mnogih iz moje generacije, Beograd nije bio krajnje odredište. Nakon osnovnih studija zaputila sam se u Veliku Britaniju na post-diplomske iz oblasti konzervacije istorijske arhitekture. Po završetku NATO agresije iz 1999-e, a naročito posle Martovskog pogroma iz 2004. godine, bilo je očigledno da je na delu beskrupulozan i okrutan nasrtaj na sveukupni srpski kulturni obrazac, kako naglašava kruševački zet, Zoran Ćirjaković. Odlazak u nekadašnju najveću svetsku imperiju i lični kontakt sa tamošnjim kulturnim obrascem i modelima po kojima se neguju kultura sećanja i nasleđe, u meni je samo pojačao onaj prkos i inat izazvan perfidnom primenom dvostrukih aršina prilikom tumačenja srpske istorije, umetnosti i kulture uopšte. Akademske konferencije i susreti sa kolegama sa raznih strana sveta pokazali su da je marginalizacija kulturnih dostignuća jednog naroda uvod u njegovu nacionalnu eroziju i duhovno rastakanje. Svesna da sam u okruženju koje ima kulturološki suprotstavljene stavove u odnosu na naše, započela sam jednu ličnu borbu protiv vetrenjača i odbila da u svojim akademskim radovima primenjujem kanone propisane još ranih 90-ih u Zapadnim akademskim institucijama. To je donelo mnogo problema, nerviranja i trzavica, ali i nekoliko predavanja i stručnih radova koji su u pozitivnom svetlu prikazali Kosovski ciklus, na način na koji su mu se divili još Gete i Jakov Grim. Za potrebe dokazivanja da “kosovski mit nije samo mit” i da narativ formiran oko njega nije plod Hobsbomove “izmišljene tradicije” unela sam i priču o Kruševcu i njegovim spomenicima – onim iz doba Svetoga Kneza čestitoga – kao i onih potonjih. Tako se Kruševac, pomalo stidljivo, našao na mapi stranih intelektualaca koji se bave našim delom sveta. Neki od njih su već dolazili i obilazili grad i okolinu i, gotovo koncenzusom, ostajali su bez daha lepotom manastira Naupare. Iako još uvek malobrojni, neki od pomenutih stranih kolega napokon su shvatili da Srbija nije samo Beograd. Zato su me često pitali da li postoji neki institut ili muzej koji je posvećen samo i isključivo srednjevekovnom periodu kom pripadaju crkve i manastiri iz okoline. S druge strane, moj prkos prema beogradskom neprijateljstvu prema sopstvenoj provinciji splasnuo je kada sam shvatila da je arogancija Zapadnih intelektualnih krugova prema Srbiji slična onoj koju Beograd ima prema srpskim gradovima južno od Save i Dunava. Kada sam na jednoj konferenciji pre godinu dana predstavila Kruševac kao ovaplođenje kosovskog mita, jednim kratkim argumentom pokazala se neodrživost novostvorenog narativa o nekakvim “albanskim srednjevekovnim spomenicima na Kosovu i Metohiji.” Većini ovdašnjih intelektualaca to može izgledati malo, jer oni sve to znaju, ali ako se razume da na Zapadu takav pogled na problem pokušaja otimanja srpske kulturne baštine apsolutno nije dostupan, onda je to moj mali doprinos uspravljanju duhovne prave u svoj prirodni, vertikalni položaj. Kruševac je bio ta arhimedovska poluga. Dakle, možda nisam učinila ništa što bi trenutno učinilo život naših sugrađana boljim, ali sama činjenica da se o našem Spomeniku kosovskim junacima govorilo na inostranim akademskim konferencijama i što su neki stranci poželeli da dođu i posete Kruševac, mislim da je stavila naš grad na mapu potonjih studijskih interesovanja.
- Šta Kruševcu još nedostaje i smatrate da bi trebalo u relativnom bliskoj budućnosti uraditi?
Neću reći ništa novo ako kažem da Kruševcu nedostaje univerzitet. Ne samo zbog toga što univerzitet zadržava lokalnu mladež i dovodi i zadržava mlade koji nisu poreklom iz našeg grada, već zato što samo postojanje univerziteta pozitivno utiče na ekonomski razvoj i prosperitet jednog grada. Živela sam u gradu koji je po veličini uporediv sa Kruševcom i koji spada među najbolje pozicionirane univerzitetske centre u Britaniji. Imala sam prilike da vidim iz prve ruke kako prisustvo studenata pozitivno utiče na grad koji nije glavni. Pored akademskog prostora i studentskih domova, svaki univerzitetski centar mora da ima i prateće sadržaje: od sportskih centara i bioskopa, do pozorišta i koncertnog prostora. Da ne pominjem kafiće, pabove, uređene parkove, razne klubove i studentska društva. Univerzitetski grad, takođe, formira i svoju trgovačku ponudu baziranu na potrebama stanovništva. Prodavnice obuće, odeće, ali i tehničkih proizvoda, kao i razne uslužne delatnosti usmerene na potrebe studenata neminovno moraju da prate trendove. Svaki takav prateći sadržaj mora da ima odgovarajući stručan kadar, što pozitivno utiče na broj zaposlenih u gradu. Takođe, nemali broj studenata ne živi u studentskim domovima, već iznajmljuje privatne stanove, te eto i potencijalne zarade u sektoru privatnog izdavanja nekretnina. Kruševcu nedostaje i jedna pristojna koncertna dvorana – takva koja bi mogla da primi tiražne popularne muzičare, ali i simfonijski orkestar. Kruševcu takođe nedostaje železnica – iako priznajem da je to infrastrukturni projekat od nacionalnog značaja koje će u neko dogledno vreme sigurno stići na red. Kad smo već kod transporta, glavna autobuska stanica vapi za rekonstrukcijom. Kruševcu nedostaju još bar dva tematska muzeja, veća pozorišna scena, ali i gradski orkestar klasične muzike.
- Kakva je Vaša vizija razvoja ove sredine, odnosno budućnosti Kruševca?
Očigledno je da Kruševcu nedostaje urbanistička vizija. To je ona ideja vodilja koja bi dovela duhovnu vertikalu s početka priče na nivo materijalne povezanosti sadašnjih generacija sa onim starim, epskim junacima koji kroz njih prenose poruke minulih vremena nekim novim naraštajima. Neko će reći kako imamo spomenike; počev od najlepšeg spomenika srpskog vajarskog akademizma koji već više od veka ponosno stoji u centru grada, pa sve do ovih novih i biće sasvim u pravu. Međutim, kod urbanističke vizije mislila sam na onaj koncept arhitektonske estetike koja u sebi nosi određene ideološke poruke. Kruševac je savršeno „mjesto skrovito“ na kome treba pronaći novi nacionalni stil u arhitekturi. Krajem XIX i početkom XX veka, Srbija je doživljavala polet i pratila ondašnje svetske trendove u arhitekturi, te iznedrila novi Srpsko-vizantijski stil od koga je, nakon svih ratova, razaranja i stradanja, preostao samo deo. Nakon njega došao je socijalistički model utilitarističke gradnje koji je dao današnji izgled gradu. Sa dolaskom ovog veka, kada je započeta ubrzana gradnja, narušeni su i jedan i drugi koncept, a potrebno je naći izraz koji će nedvosmisleno ukazivati na kulturno-istorijski značaj Kruševca kroz vekove. To ne mora nužno da bude Novi-Novi Srpsko-vizantijski stil, ali mora da i bez ploča sa natpisima asocira na najvažniji nacionalni mit. Čak i kada je moderan, stil može da se bazira na filozofiji očuvanja nacionalnog identiteta. U Britaniji, ali i u ostalim evropskim zemljama, stara arhitektura ljubomorno se čuva i neguje, dok umetnuti moderan design prati raniju arhitekturu gabaritima, materijalima ili bojama, uz redovno održavanje fasada i okolnih prostora. Narastajući problem nedostatka parkinga rešava se izgradnjom podzemnih garaža na više nivoa, ili Park/Ride sistemom kojim se eliminiše saobraćajna gužva i povećana koncentracija izduvnih gasova iz gradskog jezgra. Na taj način nestala bi potreba za podizanjem onih groznih divljih garaža oko stambenih zgrada i povećale zelene površine.
Iako je dosta urađeno kako bi se povećala čistoća, potrebno je još mnogo rada na podizanju svesti građana, posebno o potrebi za reciklažom i smanjivanjem plastičnog otpada. Izgradnjom centra za sortiranje, količina otpada koja odlazi na deponiju drastično bi opala.
Kruševac je nekada bio industrijski centar koji je doživeo tešku deindustrijalizaciju u poslednjih četvrt veka. Treba poraditi na ponovnom oživljavanju proizvodne industrije, ali ne na način koji lokalno stanovništvo svodi na prekarijat koji služi stranim interesima, već radi za sebe i svoje potrebe. To je, naravno, opšte-nacionalni problem i biće potrebne godine da se Srbija izvuče iz zagrljaja globalističke hobotnice, ali ako postoje volja, želja i interes – a mislim da postoje – naći će se i način. Razvoj sopstvene industrije doveo bi u grad i „svežu krv“ potrebnu za nesmetano kucanje gradskog života. Malo ljudi će se setiti da je početkom 60-ih godina u „14. oktobru“ radio i jedan mašinski inženjer iz Afrike koga je iznedrio ondašnji program jugoslovenskog školovanja studenata iz Nesvrstanih zemalja. Kada bi u okviru tog planiranog univerziteta postajali fakulteti direktno vezani za lokalnu industriju, obnavljanje veza sa gradovima iz Nesvrstanih zemalja neumitno bi dovelo i do ekonomske razmene, bez čekanja na pomoć Beograda.
Na kraju, nematerijalni razvoj grada neumitno je vezan za njegov kulturno-istorijski značaj. Kada sam pomenula da su Kruševcu potrebna još bar dva tematska muzeja, mislila sam pre svega na jedan koji bi se fokusirao samo na Kosovsku bitku i SVE što je sa njom povezano, a drugi na period kada Kruševac nije bio srpski, već jugoslovenski industrijski centar. Moderna muzeologija često ubacuje interaktivne edukativne sadržaje u svoje postavke, pa bi jedan takav programski koncept bio privlačan ne samo posetiocima, već bi se školska deca dovodila i tu učila o sopstvenoj istoriji, kulturi i umetnosti, na način koji promoviše upravo još jedan naš sjajni Kruševljanin, Miša Đurković. Tako bi se sprečio pokušaj novog ubijanja identiteta, ali i ulilo novo samopouzdanje u svoje poreklo.
