Danas Kruševac ubrzano menja fizionomiju, pa se i u ovom trenutku radi na brojnim gradilištima širom grada. Kroz projekat MOJ GRAD – MOJA INSPIRACIJA, na sajtu regionalne Radio Televizije Kruševac kao osvedočenom hroničaru promena kroz koje ovaj grad i dalje prolazi, daćemo priliku nekim od zaslužnih Kruševljana da ispričaju čime ih je to ovaj grad zadužio i inspirisao, a šta su sve oni uradili da bio mesto boljeg i lepšeg života, sredina privrednog razvoja, sve manje nezaposlenosti, visokih kulturnih dometa i rezultata sportista, dobrih đaka i mladih i preduzimljivih stručnjaka u svim oblastima, ali i sve lepših i čistijih ulica i saobraćajnih zaobilaznica, trgova, parkova, sportskih terena, kao i koje su njihove vizije daljeg razvoja ove sredine.
Naš sagovornik u nastavku serijala je Darko Mihajlović, specijalista politikolog iz oblasti međunarodne politike i profesor istorije
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Grada Kruševca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
- Čime Vas je Kruševac inspirisao i „zadužio“?
Kruševac je grad u kom se na svakom koraku prepliću prošlost, sadašnjosti nagoveštaji budućnosti. To je grad koji isijava višedimenzionalnost svoga postojanja od srednjovekovnog u vreme kneza Lazara, preko Aladža Hisara, simbilike koju je vajar Đorđe Jovanović prikazao na Spomeniku kosovskih junaka (koja usađuje u srca Čarapana osećaj posebnosti, ali i obavezu da se da doprinesu razvoju svoga grada), građevina koje su ostale iz perioda vladavine kralja Petra I Karađorđevića, arhitekture iz perioda socijalizma, do savremenog grada koji raste, širi se i menja.
Kao dečak imao sam sreću da zahvaljujući predanim profesorima i stvaraocima, kolekcionarima starina, upijem one istorijske, kulturne vrednosti kruševačke sredine i spoznam jedan intezivni kuturni život koji se odvijao paralelno sa onim čisto egzistencijalnim. Upoznavao sam Kruševac kroz knjige, ali i kulturne manifestacie i događaje i kroz svakodnevno pulsiranje života grada. Otac je, kada je primećivao moje zasićenje od svakodnevnih obaveza, znao da kaže ,,izađi malo u čaršiju“, a mi mlađi smo za tu šetnju gradom govorili da izlazimo ,,da napunimo baterije“. Grad čine ljudi, a uticaj na moj život i rad imali su svojom posvećenošću, pristupom radu, nekim karakternim osobinama profesori u školi, pre svega srpskog jezika u osnovnoj školi Olga Popović, a u srednjoj Zvonko Opačić. Sudbina je tako namenila da mi razredne starešine budu istoričari Božidar Marić i Slobodan Kerkez. Prvi izuzetno odmeren, veliki šaljivdžija, a iskreni ljubitelj i poznavalac srednjovekovne srpske istorije, drugi poznat po dobrom pamćenju i preciznosti. U ambijentu grada u čijem srcu su srednjovekovno utvrđenje, muzej, crkva Lazarica rastao je u meni budući istoričar. Sve to, zatim ujak Radomir koji se bavio numizmatikom i dečački pogled na starine u Numizmatičkom klubu ostavljali su trag na moje poimanje da živim u posebnom gradu.
Lepote života u jednoj sredini koja je negovala neke vrednosti znanja, sećanja, potrebe negovanja kulturnih dostignuća i stvaranja novih sagledao sam i kroz Narodnu biblioteku u kojoj sam odrastao, preskočivši dečije odeljenje i uselivši se skoro svako popodne, ili veče, u čitaonicu. Moje znanje, ma kakvo ono bilo, malo, veliko, pravilno, ili pogrešno profilisano, raslo je mimo školskih programa, nekada jedino uz razumevanje naših bibliotekarki. Tako je Narodna biblioteka, koju kolokvijalno nazivamo ,,Gradska“ neizostavni deo mog života. Inspiracija za neko buduće stvaralaštvo bio je i duh Pedagoške akademije, koja je , rekao bih, u vreme moga školovanja doživela jedan ozbiljan uspon, sa plejadom sjajnih profesora. Lepa sećanja bude odlasci u prirodu, ili pored fontane da slikamo na časovima likovne kulture, ili odlasci u gradsku Galeriju, Narodni Muzej, Kruševačko pozorište. učešće na Svečanostima slobode i nagoveštaji da dolazi neko ,,novo vreme“ kada smo kao statisti svečanosti položili venac na Spomenik ratnicima ,,kod fontane“. Svaka ulica, ustanova, zgrada… budi neko sećanje…
- Šta smatrate posebno bitnim što ste učinili da ovaj grad bude mesto boljeg i lepšeg života?
Ne znam da li sam svojim radom doprineo unapređivanju nekog segmenta života grada, ali je grad utkan u svaku poru mog života. Uvek sam imao želju da doprinesem, menjam, pokrećem nešto u oblastima kojima se bavim. Bilo je prirodno da u sredini koja je iznedrila vrsne satiričare, koje sam slušao i čije sam knjige čitao, pišem i satiru. Na naslovnim stranama mojih knjiga satire, koje su izlazile u okviru edicije ,,Zlatna kaciga“ Kulturnog centra Kruševac, je srednjovekovni vitez, kao veza sa gradom u kom živim. Što se tiče profesije uvek sam vodio veliku borbu da pored časova, učenicima pružim da vide i čuju, da im pokažem, upoznam, usmerim, pa sam znao da donosim na posao po dve torbe knjiga, da ih odvedem do Narodnog Muzeja i drugih ustanova u gradu, na izlete… Nastojao sam da učenici koji su skloni pisanju, istraju u tome i danas su neki od mojih ,,Zmajevaca“ već ozbiljni pesnici…
Neka vrsta rada ima više trenutni uticaj, a neka ostavlja tragove koji traju. Uz redovni posao, učestvovao sam u radu nekoliko udruženja (u osnivanju Udruženja srpsko škotskog prijateljstva za koje je središte baš naš grad, vodio sam Aktiv istoričara Rasinskog okruga, koji je prerastao u udruženje), učestvovao kao besednik, ili predavač za razna udruženja, ustanove, ili povodom raznih manifestacija na brojnim tribinama, predavanjima, književnim večerima, večerima satiričara, promocijama knjiga, nekada pravo sa poslednjeg školskog časa dok mi u ušima još uvek odzvanja graja učenika iz školskih hodnika. Voleo bih da jesam doprineo neku mrvicu, kamičak, kamenčić u mozaiku bitisanja grada pisanjem za koje sam se prilično pomučio. Naime, mnoge odmore (ono što se u školi naziva raspust), delove dana pre, ili posle redovnog posla proveo sam po terenima, arhivima, bibliotekama tragajući za nekim podacima, da napišem neki rad itd. najviše o Dvanaestom pešadijskom puku ,,Cara Lazara“, za koji prikupljam podatke više od deceniju i po.
Doživljavao sam i podršku, razumevanja, ali i sputavanja, blokiranja, materijalna i fizička naprezanja, često slušao da se ostavim toga, a ja nisam odustajao i nastavljao sam, uvek se sećajući reči iz narodne pesme Boška Jugovića kneginji Milici:
,,A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac.“
Kruševac je obeležio i moju svakodnevnicu, jer prijatelji ma od kuda dolazili u grad pozivaju da sa mnom odu do nekog kulturno istorijskog spomenika u gradu, a mnogi su i podstaknuti mojom pričom o Kruševcu. Kada kupujem poklone, onima koji nisu Kruševljani, nastojim da to budu oni koji imaju obeležje Kruševca…
- Šta Kruševcu još nedostaje i smatrate da bi trebalo uraditi u relativno bliskoj budućnosti?
Pitanje je dosta složeno, pa mogu dati samo deo svojih razmišljanja. Hteo ja da menjam, ili ne, život sam menja. Društveni, politički, ekonomski i kuturni tokovi, utiču na sam grad i menjaju ga. Svet je toliko umrežen da gradovi koji se razvijaju, zbog raznih uticaja, mogu izgubiti svoje osobenosti po kojima su prepoznatljivi i postati samo deo jedne šire uniformne celine. Zato treba nastojati sačuvati tradiciju, negovati istoriju, kulturnu baštinu, kulturološke osobenosti, ostati svoj, prepoznatljiv, a biti deo sveta. Treba biti deo sveta kada je tehnologija u pitanju, ali ne dozvoliti da marketi pojedu kulturu, niti da se arhitektura grada pretvori u kvadrate i kocke. U Kruševcu nije lako biti istoričar, koji nešto nastoji uraditi u struci, jer je zaista teška i svakodnevna borba da se taj profesionalni deo usadi u život grada. Postoje profesionalne obaveze, plan i program u nastavi, a sa druge strane želja da se doprinese i lokalnoj istoriografiji i dnevnom funkcionisanju struke na lokalnom nivou.
Postoji potreba ovde za još kojom visokoškolskom ustanovom, a što se istorije tiče, poželjan je neki institut, fakultet za društvene nauke, ili da se istoriji, kao nauci, da mnogo više prostora. Stanje u prosveti je tako, na širem planu, a to utiče i na ovdašnje prilike, da zaista mnogo ali i suštinski treba menjati.
Voleo bih da se Lazarev grad obnovi, makar delom (davno smo osnovali Fejsbuk grupu Obnovimo Lazarev grad…). Profesionalno urađena obnova bi uvek privlačila stručnjake iz više oblasti u Kruševac i obogatila bi turističku ponudu grada. Nekada, kada sam završavao studije, govorio sam da na ulazu u grad treba napraviti skulpturu Boška Jugovića i Milice kako ga ispraća u Kosovski boj, da treba napraviti maketu Kruševca s’ kraja XIX i početka XX veka, pominjali smo i više puta na pojedinim skupovima da je Drgutin Gavrilović zaslužio bar bistu u Kruševcu. Prilično je vremena prošlo od kada je urađena poslednja monografija grada. Lepo bi bilo u okviru Vidovdanskih svečanosti organizovati i okupljanje Kruševljana, koji žive po Srbiji i po celom svetu, što bi sem negovanja veze sa gradom imalo i praktičan značaj, kroz razmenu iskustava i otvaralo bi nove mogućnosti. Kada se setimo Svečanosti slobode, ili Kulturnog leta, primećujemo da da je Kruševcu potreban prostor na otvorenom, na kom će se tokom leta organizovati kulturni sadržaji (možda neki amfiteatar i slično). Tok reke Rasine je potrebno urediti od Mudrakovca do mosta prema Parunovcu, kao šetalište. Pravac od Kruševca prema Jastrepcu treba obogatiti još kojim turističkim sadržajem, da bi bio jedna celina. Veliki broj Kruševljana je u direktnoj vezi sa okolnim selima, recimo poreklom, pa treba razmišljati kako se to može iskoristiti za razvoj grada i okoline. Treba podsticati lokalnu proizvodnju, jer sem ulaganja rada i materijalnih sredstava, time se podstiče i obrazovanje ljudi iz različitih oblasti, kvalitet života, standardi u shvatanjima stanovništva.
- Kakva je Vaša vizija razvoja ove sredine, odnosno budućnosti Kruševca?
Naše je da se borimo da Kruševac bude moderan grad, koji neguje svoju kulturnu baštinu i dugu istoriju, da bude prijatan za život, a privlačan posetiocima, kojima pomisao na naš grad budi lepe uspomene.
