Ускоро излази из штампе друго издање књиге „Стари Крушевљани“ новинара Станислава Саше Симића из које смо издвојили једну репортажу из 1991. године.
Како је пријатно човеку када су му у старости сва врата отворена. Свуда љубазност, поштовање, жеља да се помогне. У данашњем времену то вам изгледа као пусто маштање. Међутим, прича пензионисане професорке историје из Крушевца, Мирославе Бабић, потврђује да некадашњи ђаци поштују своје професоре. Просто им је мило да им у нечем помогну.
– У пошти, апотеци, здравственој станици дочекују ме моји некадашњи ђаци, њихове супруге или деца, и труде се да не чекам, да ме услуже. Откако имам ову аритмију срца често ме обилазе лекари, којима сам некада предавала. Јављају се телефоном. Питају да ли ми што треба. Када то видим чини ми се да сам млада, поново бих се определила за професорски позив. Никога нисам на крају године оборила ни записала за казну. Мој метод је био да ђака натерам да до краја године научи историју. Прозовем га, он сагао главу, гледа у под. Знам колико је сати, да није научио. Допустим му да седне и не одговара, а он зна да сам га разумела и када се спреми одговара. Па и мој професор, чувени по строгости, Живојин Ђурђевић, познатији као Жика Ватра, никога није на крају године оборио. Кад га видимо у граду бежимо у страну јер се знало: Кога сретне тога сутра испитује. Предавао је латински. У разреду је било нас осам девојака. У првој клупи сам седела обично са Зорицом Симић, била је најлепша у разреду. Једне године седела сам са Љубицом Гавриловић, ћерком пуковника Гавриловића. Жика је био средњег раста, елегантан, грао одело, обавезан црни кишобран без обзира на време. Иако је био строг ценили смо га због објективности. Није одвајао градску од сеоске деце. Исмејавао нас је и прекоравао због незнања или неке безначајне упадице. Носиле смо црне кецеље и берете са римским бројем разреда. У седмом гимназије су све сем мене исекле кике, а ја пред почетак осмог разреда. Кад је Жика застао на уласку у учионнцу, сви су знали да је то због моје косе. Имала сам шишке и најмодернију буби копф фризуру. Вели прекорно: Ја знам ону песму – у Милице дуге трепавице, прекриле јој јагодице и бијело лицем, али у ове Мирославе ови чуперци, ово још нигде нисам видео, излази овамо! Знала сам шта ће да ме снађе и наравно, све речи и граматику из латинског сам перфектно научила. О Жики Ватри наша генерација прича и данас.
Са професорком су неисцрпне теме о школи и ђацима. Професори и ђаволасти ученици. Једном је Бора Михајловић, професор немачког, који није био много строг, у старој гимназији преко пута Лазарице, хтео да стиша галаму у разреду, па је рекао да се умире јер може да их чује краљ Александар који само што се није вратио из Бруса, где је био код Јеличића, и ушао у Лазарицу. Мија Наупарац тад избаци цедуљицу кроз прозор деци која су се доле играла, на којој је написао: Вичите долази краљ! Живео краљ! Деца то прочитају и повичу: Краљ! Краљ! Бора и сви ученици отворе прозоре, али краља ни од куда. Бора се наљути, сети се да је то ђачка ујдурма и час прође у смеху. Једном су девојчице из разреда биле послужене парчићима чоколаде због нечијег рођендана, а после су шестог часа код Жике Ватре све трком излазиле из учионице, јер су уместо чоколаде добиле дармол! Било је некад и штрајкова због незгодних наставника, обавезног читања молитве на почетку и крају часа, прегледа руку, ушију и косе на часу јестаственице, обавезног недељног купања у болници, ђачког корзоа од 5 до 7 испред начелства. Ђаци су пре одласка на екскурзију пролазили поред Споменика косовским јунацима уз поздрав градског оркестра. Није било пушења, пућкања, жваке, шминкања, мини сукњица, уличних псовки и јавног љубљења. Матура је била као докторска дисертација. Професори у црним оделима, коверат са темом отвара и чита инспектор. Тема: Да ли човек има право да живи како хоће? Шесторо ученика је у наслову написало да ли (састављено) и одбијено на годину дана.
Звони телефон. Професорку тражи њена рођака Милица. Мало затим син Бранко пакује неке ствари, одела за избеглице, односно Црвени крст.
– И моја мајка Олга је својевремено избегла преко Дунава. Она је из фамилије Коче Анђелковића, а отац Светозар ми је из Плоче. Али да се вратим на школу. Жао ми је оног послератног времена када сам са ђацима бубала офанзиве и што нисам могла да обимније предајем нашу средњевековну историју. Као да је свет настао од 41. Све нај, нај партизани, Немци – мачји кашаљ. Никако да разаберем кад су наши ушли, а кад изашли из Прозора. Сећам се колегинице Јелисавете Капе, коју су отерали из службе и осудили, јер је на часу српскохрватског језика рекла да је ћирилица савршеније писмо од латинице.
Неко звони на вратима. Девојчица из комшилука доноси професорки нешто са пијаце. Сазнајем да се зове Јелена и да има све петице у школи. Професорка ми прича о својим колегама, ђацима по белом свету, чувеним директорима гимназије. Сазнајем да је некадашњи директор Милан Ђорђевић ишао у Америку да обиђе сина, али да тамо није могао да остане, вратио се и умро. У рату су страдали многи професоркини ђаци. Многи су напипали Голи оток. Изгинули су мужеви њених колегиница. Зета Ђорђа Ковбаскова, професора латинског, су Немци стрељали у Крагујевцу. Муж Миховил је у послератном периоду ухапшен и једва главу спасао.
– Када је мој отац Светозар Милићевић овдашњи трговац, умро, истог дана су стрељали са ђацима зета Ђорђа. Био је син лекара Леонтија Леонтијевића из Харкова на Дону. Дошао је овде као младић. На служби у Призрену и Куманову заволео се и венчао са мојом сестром Будимком, која је била професор историје. Дивно су певали обоје. Кад су партизани побили 19 Немаца, њега су са ђацима извели из школе. Неко га је из полиције познао и пустио да иде кући, али он није хтео без ђака. Пуриша Ђорђевић, који је био његов ујак у Чачку, је касније писао о њему. Лоше је учио латински и није га волео. Чудио се зашто се Буда, та српска лепотица, удала за пуначког Украјинца, али је и написао да је од другова сазнао да се Ђорђе понео као херој и да није знао колико их је волео. А мој Мића (муж Миховил који је био Далматинац) умало није настрадао због неког лошег зејтина, кога су у фабрици по налогу Кидрича морали да прераде. Зејтин се после извесног стајања укварио, па су га оптужили и затворили, јер је „хтео да потрује војску“. Тужилац Кордићева ми је рекла да наш закон за то предвиђа само смртну казну. Да није било Босе Цветић и Србе Андрејевића оде му глава! На крају му нису ни судили, али смо сви страшно пропатили.
Синоћ сам на једном месту код Толстоја прочитала да су најболнији први мразеви као и несреће. Сашо, страшна је старост. Тако је брзо време прошло, а будућност је од данас до сутра.
У кући дубоко увученој у пошумљено двориште, професорка историје, чији су ђаци бројни Крушевљани, размишља о животу пуном свега. И среће, и туге. И чита давно прочитане књиге скоро до поноћи. А посебно историјске забелешке савременика, које разбијају маглу давно набубаних офанзива.
(1991.)
