“Pisanje o Kruševcu je bilo nešto sasvim posebno. Valjalo je opisati Zapadnu Moravu, Jasiku, most, detinjstvo (moje je bilo specifično bolno), kuću koja više nije moja, svu dubinu sopstvene duše. Kuće su duše a rodni gradovi kolevke”
Kruševac, grad cara Lazara i srpske srednjovekovne prestonice, ponovo je u središtu pažnje zahvaljujući knjizi “Prestonice” spisateljice Ane Atanasković, objavljenoj u izdanju Lagune. Autorka, rođena upravo u Kruševcu, u ovom delu istražuje gradove koji su oblikovali istoriju i identitet Srbije, a posebno mesto posvećuje svom rodnom gradu – nekadašnjoj prestonici, simbolu hrabrosti i sećanja. U razgovoru za naš medij, Ana otkriva kako se lične uspomene prepliću sa istorijskim činjenicama, šta Kruševac znači u kolektivnom pamćenju i na koji način ga vidi kao inspiraciju za budućnost.
Kroz svoj dosadašnji opus Ana Atanasković pokazala je doslednu posvećenost oživljavanju istorije i njenom približavanju savremenom čitaocu. Od romana o kraljicama i znamenitim ličnostima, preko lirskih priča o ljubavi i identitetu, pa sve do najnovije knjige Prestonice, ona gradi most između prošlosti i sadašnjosti. Upravo Kruševac, kao njen rodni grad i nekadašnja srpska prestonica, u ovom delu dobija posebno mesto – ne samo kao istorijski simbol, već i kao emotivna tačka susreta ličnog i kolektivnog sećanja. Time Ana potvrđuje da književnost može biti i podsećanje i inspiracija, a Kruševac u njenom stvaralaštvu ostaje grad koji govori i o prošlosti i o budućnosti.
• U ovoj knjizi čitaoce vodite kroz srpke prestonice, pomažući da ih sagledaju na jedan novi, svakako potpuniji način, dodajući putopisnoj formi detalje koji im ličnu emociju, sećanja…
– Da, smatram da se informacije sada mogu naći lakše nego ikada, za nekoliko sekundi, što na internetu što uz pomoć veštačke inteligencije, a da se iskustva ljudi ne mogu tako lako izmisliti. Ona su autentična. Stoga sam ispričala svoje i priče svojih prijatelja kroz gradove, sela, reke i planine. U “Prestonicama” i dalje ima mnogo informacija, ali isto toliko ima i emocija, jer je važno odakle smo, ko smo, šta volimo, šta nas je
oblikovalo, čega se sećamo. Važno je jer mesta pamte nas a mi njih, energije se spajaju. Gradove čine ljudi i sve njihove patnje, lične istorije, radosti, susreti, rastanci…Mi i mesta, mi i ova zemlja, jedno smo.
• Knjiga *Prestonice* donosi priču o gradovima koji su oblikovali srpsku istoriju. Kako ste došli na ideju da jedan od ključnih delova posvetitebaš Kruševcu, svom rodnom gradu?
– Kada mi je urednica u Laguni predložila da se ponovo izdaju moje priče o Beogradu ali da ih proširim na celu Srbiju, prvi grad koga sam se setila je bio, naravno, Kruševac. Nikada ne možemo zaboraviti mesto gde smo odrasli, ono je naš identitet i osnova. Sa radošću sam prihvatila njen predlog jer sam već drugo želela da pišem o našem Kruševcu. Čitaoci kažu da su najemotivnije priče u “Prestonicama” posvećene upravo Kruševcu, i to je tačno, jer se o korenima uvek najdublje piše. Koreni sežu duboko.
• Kruševac je bio prestonica cara Lazara, ali i mesto vašeg detinjstva. Kako se u vašem pisanju prepliću lične uspomene i istorijsko nasleđe grada?
– Od pesme koju sam pevala u zabavištu, “Oj, Moravo” (a, eto, i dalje koristim reč “zabavište” umesto beogradskog “vrtić”), priča koje sam slušala o Varvarinskoj bici (živela sam u Jasici) do pogleda sa moje terase na Jastrebac i dolinu u kojoj je knez Lazar odlučio da sagradi svoj grad, ja sam obeležena, sa ponosom, svojim krajem. Smatram da je spomenik Kosovskim junacima najlepši spomenik na svetu, i to sam opisala u posebnoj priči u knjizi. Nije u pitanju samo estetika, mada je i ona bitna, već duh, duh junaka koji su otišli na Kosovo, duh nepristajanja i vedrine.
• Kada ste istraživali Kruševac za potrebe knjige, da li ste otkrili nešto novo o gradu što vas je iznenadilo ili inspirisalo?
– Bile su mi zanimljivi detalji anegdota koje mi je ispričao moj drug Ivan, o svom dečaštvu provedenom upravo na zidinama Lazarevog grada. Oni su dokaz da se životi prelamaju i spajaju, i da, kada god se život nastavi, a nastavio se, grad živi iako su kule srušene, lepota iskustava nikada ne prestaje. Trudila sam se da što više povežem drevnost i mudrost kamena i iskustva ljudi koji tuda prolaze sada.
• U knjizi se bavite simbolikom prestonica. Šta Kruševac, po vašem mišljenju, simbolizuje u kolektivnom pamćenju Srba?
Odgovorila bih sa dva odlomka iz knjige:
– “Carski grad nije izgubio svoju krunu. Dostojanstvo nikada ne može izgubiti svoj značaj. Njegovo staro kameno utvrđenje nije na nepristupačnom uzvišenju kao većina srednjevekovnih zdanja, može mu se prići lako. Ne pravi se da je značajan, on to očigledno jeste. Ne uzdiže se u visine, on tamo već jeste. Kruševac je vladarska pitomina, regalnost koja ne mora ništa da dokazuje – ona se vidi kao na dlanu. On je takav rođen. Kruševac je zlatni grumen ispod grudi, šarenoliki grad-grlica, grimizna ponosna paunica, Kruševac je i car i carica. Žiža. Svečano žarište. Život. Kruševac je središte duha, niko mu ne može oduzeti tu energiju. On je grad-odluka, blagost u kotlini, u isto vreme i mio i strog, ali uvek pravičan. Kruševac je predak i naslednik. Dah proleća. Borba i nada. Srčanost. Beskompromisnost. Pitomina. Lepota. Začkoljica i razrešenje. Primalac i davalac. Kruševac je, jednostavno, centralna tačka u kojoj pulsiraju hrabrost i vera.”
“Moj rodni grad je simbol neodustajanja, borbe do kraja, vere u čuda, odlaska u svetlost bez ičeg materijalnog, uspinjanja ka nebu iako se više ništa nema, ni mač, ni hleb. Nosi prkos davnih vremena, kada se sukobljavalo prsa sa prsa, kada su se nadmetale grudi sa grudima, šake sa šakama, kada se ni jedan deo tela nije štedeo. Grad čuvaju zmaj u prirodnom bedemu, Jastrepcu, i krilata vila u centru. On je početak, put i povratak, žrtveno mesto u kome se nebo spušta u srce a srce žudi za nebom. Moj rodni grad je carska glava data za Srbiju, poprište na kome kosovski junaci i dalje biraju Nebo.”
• Kako ste balansirali između istorijskih činjenica i književnog izraza u poglavlju o Kruševcu?
– Ne bih da zvučim pretenciozno, ali bilo mi je lako, jer ja taj stil negujem odavno. Pišem priče koje su istovremeno i eseji i pripovesti i putopisi i ljubavne i istorijske priče. Pletem ih. Činjenice obojim sentimentima, sentimente nadogradim čitaocima. Kao što Zapadna Morava teče, tako valja pisati.
• Da li ste želeli da kroz knjigu podsetite čitaoce da Kruševac nije samo „grad prošlosti“, već i mesto koje može da inspiriše savremenog čoveka?
– Tačno, volela bih da što više onih koji knjigu pročitaju dođu u Kruševac i osete njegov duh.
• Kako se razlikuje pisanje o Kruševcu u odnosu na druge prestonice koje ste obradili – recimo Beograd?
– Pisanje o Kruševcu je bilo nešto sasvim posebno. Valjalo je opisati Zapadnu Moravu, Jasiku, most, detinjstvo (moje je bilo specifično bolno), kuću koja više nije moja, svu dubinu sopstvene duše. Kuće su duše a rodni gradovi kolevke.
• Koji su vam bili najveći izazovi u predstavljanju Kruševca kao prestonice – da li je to nedostatak sačuvanih izvora, ili možda stereotipi koje ljudi imaju o gradu?
– Bavila sam se jednim stereotipom koji je pozitivan i koji odražava istinu. U pitanju je kruševački humor, koji se proteže odvajkada, od udruženja namćora, baksuza i ugursuza, preko svih naših glumaca do zbirke poezije “Smej” Živojina Manojlovića.
• Kako Kruševac danas može da iskoristi svoje istorijsko nasleđe u kulturnom i turističkom smislu, a da to ne bude samo „sećanje na prošlost“?
– Volela bih da se vrate plaže na Zapadnoj Moravi i da se što više obrati pažnja na njenu levu obalu, sela Velika Drenova, Gavez, Šanac (izvor vode na samom početku), da se vrate vodenice i da sve što je prošlost postane opet sadašnjost. Kada je grad u pitanju u Lazarevom gradu mogu biti svetlosni i zvučni spektakli. Kruševac bi trebalo da pređe iz modela “ovo se desilo ovde” u model “dođi da to doživiš”.
• Šta biste želeli da čitaoci iz Kruševca posebno ponesu iz vaše knjige – da li je to ponos na istoriju, osećaj pripadnosti, ili možda inspiracija za budućnost?
– Rekla bih najviše prve dve odrednice. Kada se na zdrav način baštine ponos i osećaj pripadnosti onda će se inspiracija za budućnost sama javiti.
• Mogu li se očekivati i nova izdanja knjige, upotpunjena sa nekim novim pričama koje ispisuje vreme i susreti sa ljudima iz ovih, očigledno posebno inspirativnim, sredinama?
– Za sada ne, ali nikad se ne zna.
• Šta je to novo što očekuje Vaše čitaoce?
Trenutno se u Laguni lektoriše moj novi roman, o Škotlanđanki, doktorki Elizabet Ros, koja je pomagala Srbiji u borbi protiv tifusa u Prvom svetskom ratu.
- Slavoljub Marković
