“Novine su štampani mediji koje su u Srbiji zastupljene kao najstariji i jedini način informisanja počev od 18, 19. i početkom 20. veka, dok se u svim domaćinstvima nisu pojavili radio i TV uređaji. Izlaze najčešće dnevno ili nedeljno. Objavljuju reportaže iz društvenog, političkog, kulturnog i sportskog života, izveštavaju o važnim događajima, donose priče, feljtone, stripove, oglase, itd. Sadrže vesti, informacije i oglase koji se obično štampaju na jeftinom papiru. Za prikupljanje informacija zaduženi su novinari čiji je posao da pišu za novine” – piše u uvodniku knjige “Zanimljiva Čarapanija” Miloš Stojadinović.
O Stojadinovićevoj knjizi pisali smo u prethodnom tekstu ovog serijala, ali ćemo se i u ovom zadržati na tekstovima iz stare srpske štampe o događajima u Kruševcu. Upravo je to tema kojom se već godinama unazad bavi i Miloš:
“Kako se istraživanjem istorije kruševačkog kraja bavim više godina, tokom svog istraživanja prelistavao sam staru štampu u kojoj sam pronašao mnoštvo tekstova koji su bili od izuzetnog značaja za pisanje publikacija. Na predlog svog dugogodišnjeg prijatelja i saradnika g. Milorada Sijića, počeo sam sa prikupljanjem senzacionalnih tekstova o kruševačkom kraju zapisanih perom novinara po istinitim događajima. Skoro sve tekstove u ovoj publikaciji svojevremeno sam, od 2016. godine, predstavljao na Regionalnoj Radio Televiziji Kruševac u emisiji “Opušteno”, autora Slavoljuba Markovića, a kako je to više od 60 različitih priča, odlučio sam da iste publikujem. Odabrani tekstovi objavljeni su u novinama “Politika”, “Pravda”, “Vreme”, “Jugoslavija”, “Srpske novine” i “Male novine”, kaže Miloš Stojadinović.
Za početak je izdvojio tekst “Odlazak Kruševljana u rat protiv Mađara”, koji su “Srpske novine” objavile 5. januar 1849. godine:
“Sad u 4. sata po turski iz jutra uzimam pero, da svetu saobštim pohod vojnika svojevoljaca, koji su iz okružija ovog u pomoć otišli braći svojoj Srbima u Ugarskoj protivu Madžara; no u tome iznemognuta čustva moja od radosti me podmoći u svemu nemogu, jer ne samo što sam ja nego i celo žiteljstvo varoši ovadšnje, a i mnogij drugij ovde sada stekavši se narod suzama radosti po licu orošen je, srdca su rodoljubivi duša malaksala, neznajući veće slave i radosti od sada ovoga časa pred očima trepteće ijam; a to je bilo ovako: poznato je svakome, kako je svetlij patrijarh Josif, ovaj velikij rodoljubac i prvij posledovatelj slobode srbske, i nuždi i neopisanoj nevolji našavši se, poziv onaj na sv. Nikolu iz Zemuna narodu otečestva našeg izdao, pozivajući ga u pomoć, i gorko cvileći nuždu onostrane braće naše nama predstavio i izčislio; ovaj rodoljubivij poziv – kad je narod naš iz srbskij novina saslušao, kako se oplakiva u njemu gorka sudbina braće naše, nađe odziv kod rodoljubivog i neprestano o uzvišenju roda svog brinućeg se ovo-okružnog načelnika g. majora i kavaljera Radovana Petrovića i srezkog starešine g, podporučnika Miloja Vasilijevića, koji jse predvoditečstva svojevoljno prime, i oni pozovu narod na obranu braće svoje, i ovaj sledujući rodoljubivom pozivu vrstni starešina svoj, skupi se za dva dana pod dva krstaša barjaka, na pijaci ovdašnjoj razvijena bivša, do 1200 po izbor junaka, koje pešaka, koje pak konjanika, sve ljutij ubojnika, kakve je moglo samo poželiti milo otečestvo naše i na diku, obranu i ponos slave svoje matere Srbije odraniti, te pod povelitelstvom predhvaljena dva gospodina pođu iz ove varoši ovoga časa sledujućim redom: napred se stavi barjaktar pešački, noseći barjak u ruci, hrabroj pod imenu Sava, za njim svi pešaci svojevoljci redom, za ovima pak barjaktar konjanički po imenu Sima Jakovljević, a za njim najposle vrstni predvoditelji i ostali konjanici. U tom času stane pucnjava prangija i gromki plotuna iz pušaka., gde se je naročito toga radi mnogočisleni u domovini svojoj zaostavšij narod okupio bio, i sad je na samo naš narod, no šta više – Turci ovde desivši se, od radosti zaplakavši se, poviknuli iz glasa „urra! urra!“ a ispraćujući vojnike poželeše ijam srećan put i dobar uspeh na bojnom polju,“ govoreći dalje: „da vas Bog sa slavom uvenčane, pobedonosne, zdrave i vesele u domovinu povrati!“ – O da je kome viditi bilo, kako Srbin rado ide na vojno polje! Te radosti, i toga usklicanja nije kadro pero moje opisati. – Ovako pošavšu vojsku ovu ispratio je narod i svi činovnici ovdašnji na jedan sat iza varoši, i onda se oproste, ovde razdvoje, i ona dalje napred otide. – Na ispraćanju vojske pevane su raličite na boj pobuđavajuće pesme, kao: „Rado ide Srbin u vojnike,“ i najposle od zvaničnika ovadašnjij ispevano je i tim ispraćaj svršen: „ustaj, ustaj Srbine, ustaj na pružje.“
Nuždno je napomenuti i kao rodoljubije svetu s pohvalom objaviti i to, kako su višerečene barjake i to kanjaničkij svilen vrlo lepo izrađen, a pešački od proste materije, no takođe hudožestveno napravljen. prvij obština kruševačka, a drugij čestij i rodoljubivij građanin i trgovac ovdašnjij Vasa Jovanović na dar dali, na čemu ijam se ovde javna blagodarnost odaje.”
Miloš Stojadinović daje i pozadinu koja je inspirisala autora teksta:
“Ovaj rat je, u stvari, bio povod za pokretanje Srpske revolucije u Austrougarskoj. Pokretač revolucije bio je mitropolit Josif Rajačić, potonji srpski patrijarh. Ishod revolucije je bilo osnivanje Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, posebne austrijske krunovine, sa centrom u Temišvaru.
Rajačić je sazvao Majsku skupštinu Srba u Sremskim Karlovcima 1848. Na toj Skupštini po prvi put, posle propasti srpske države i pada pod moćne carevine, okupile su se delegacije iz svih tih carevina i kneževine Srbije, na kojoj je mitropolit Rajačić proglašen za srpskog patrijarha i ustanovljena je Srpska Vojvodina. Za predsednika Glavnog odbora-vlade izabran je patrijarh Rajačić, za potpredsednika i vođu (vožda) vojske izabran je Đorđe Stratimirović, a za vojvodu Stevan Šupljikac.
Ovakvo Vojvodstvo je izneverilo određena očekivanja srpskih patriota izraženih na Majskoj skupštini 1848. U Vojvodstvu Srbiji Srbi nisu činili apsolutnu većinu stanovništva, dok je administracija većim delom bila u rukama nemačkih činovnika i oficira. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat je ukinuto 1860. Zbog Srpske revolucije bila je obnova titule Srpskog patrijarha, a takođe i izgrađivanje svesti srpskog naroda severno od Save i Dunava o borbi za nacionalnu slobodu“, konstuje Stojadinović.
Kruševcu je pre 141 godine posvećena čitava strana u jednom od najprestižnijih evropskih magazine tog doba “La Monde Illustre”.
“La Monde Illustre” je bio vodeći ilustrovani novinski magazin u Francuskoj koji je izlazio skoro 100 godina, od 1857. do 1940.godine i od 1945. Do 1956.godine. Bio je sličan popularnom magazine koji je izlazio na engleskom jeziku “Illustrated London News”. “La Monde Illustre” je, kao što mu i samo ime govori, donosio brojne zanimljive ilustracije kako bi čitaocima u Francuskoj i Evropi dočarao istorijske događaje i zanimljive zemlje Istočne Evrope, Mediterana i Bliskog Istoka i time raspaljivao maštu avanturista. Mnogi od veoma realističnih otisaka objavljenih u magazine urađeni su na osnovu fotografija u vreme kada reprodukcija fotografija u štampi još uvek nije bila tehnički izvodljiva.
U svom izdanju od 27.jula 1876.godine “La Monde Illustre” je čitavu stranu posvetio Kruševcu. Na nekoliko ilustracija prikazani su crkva Lazarica, Donžon kula u Lazarevom gradu, panorama grada na kojoj se vide u pozadini, Zapadna Morava i brdo Basara iznad sela Jasika. Takođe su prikazani i prizori iz svakodnevnog života Kruševljana.
Zanimljivo da urednika magazina Kruševac, verovatno zbog lošijeg poznavanja geografije, najavljuje kao “bivši glavni grad Kraljevine Slavonije”!
Pišu u pretprošlom veku i beogradske “Male novine” vlasnika i urednika čuvenog Pere Todorovića, u broju od 11. januara 1890. godine, pod naslovom “Čuvar harema turskih”:
“Iz Kruševca nam javljaju: 20. decembra 1889. god, Vidojko Rakić iz Sušice, sreza i okruga kruševačkog, zatekao je svoga komšiju Radisava Radovanovića – Stojkovića kod svoje kuće i svoje žene, on ga nije hteo biti ni ubiti, već ga utucao ko jarca – ujalovio – i onda ga pustio, kazav mu: nećeš više, kono, ni kod tvoje žene prići, a kamo li kod tuđih. Utucani ležao je u bolnici nekoliko dana, pa otišao kući, i sada može biti čuvar harema turskih.”
O kakvim su sve dešavanjima početkom prošlog veka iz Kruševca izveštavale prestoničke novine, dobro pokazuje tekst iz “Politike” od 12. aprila 1905. godine. To je nesvakidašnja priča o dva dobra prijatelja koji su se na nož posvađali u kafani i rešili su da na starinski način taj sukob reše: zakazali su dvoboj i obračunali se u centru grada!
Zakazanom dvoboju koji se prema pisanju štampe odigrao 1905.godine, prethodilo je rasprava oko novina. Jedan od aktera, izvesni Vukoje Živković, namerno je sporo listao štampu, dok je njegov prijatelj Živko Jovanović sve više gubio strpljenje, čekajući da na njega dođe red.
Da „kinji“ dobrog prijatelja, Živkovića su nagovorili zluradi posetioci kafane „Pećanac“. I uspeli su. Jovanović se iznervirao i zakazao dvoboj.
“Razume se, Živko je pozvao Vukoja na dvoboj kod Kosovskog spomenika. Još dvadeset vekova da stoji, kao što stoji, taj spomenik neće videti ono, što je toga jutra video.
Živko i Vukoje, na propisnom rastojanju posle nekoliko pogrdnih reči (umesto uobičajenog pozdrava) kidisaše jedan na drugoga i stadoše krvnički da se – pljuju. Pljuvali su se čitavih deset minuta, a svedoci su bili cela čaršija. Tek kada je jedan od protivnika uspeo da onom drugom zalepi dovoljno velik upljuvak, dvoboj se smatrao završen.
I tako su se Kruševljani usled toga slatko ismejali. Da nije bilo dvoboja, hoćaše se, tako mi Boga, svisnuti od nekog čemera i dosade”.
Nije precizirano ko je pobedio u dvoboju pljuvanjem, ali proizilazi da su sukobljeni prijatelji dobili satisfakciju, a da se Kruševac dobro zabavio.
Piše u septembru iste te godina beogradska “Politika” i o “Kruševačkim koćijašima”, kako glasi i naslov teksta na njenoj drugoj strani:
“Za naš grad se može reći da živi od Vrnjaca. Naravno, ne mislim tu ekonomsku zavisnost, već živost koja se oseća kroz celu čaršiju dok banjski gosti prolaze.
Kruševac je varoš koja ima najveći broj kočijaša. Po spisku se vodi 56, i slovom pedeset i šest kočijaša koji poglavito žive od posetilaca Vrnjačke Banje, a mi opet uživamo pored njih. Zasednemo pred “Pariz” ili “Evropu”, pa čekamo da otpočne defilovanje fijakera bilo u jednom bilo u drugom smislu. Tu se naše masa poznanika iz prestonice i drugih varoši, s kojima se izrazgovaramo, raspitamo za zdravlje i novosti, pa kad se oni izgube uz zvrjanje praporaca i puckanje kočijaškog biča, mi sedamo pred drugu kafanu, i očekujemo novu partiju gostiju iz Beograda. A, gosti banjski nemaju kua na drugu stranu, već između “Pariza” i “Evrope”, koji igraju ulogu Scile i Haribde. Teško da se koji od putnika srećno provuče kroz ovaj tesnac, a da ga mi ne zakačimo, zaustavimo makar na momenat i raspitamo se za novosti.
Sem toga, preko leta često puta prave izlete do Kruševca i posetioci Ribarske Banje, te nas i s te strane razgale i raspolože.
Sad je, na našu opštu žalost, već kraj banjskoj sezoni. Gosti se iz Vrnjaca sve više gube, i kao tice selice hitaju, ali ne toplijim predelima, već beogradskom korzu i bogatim zimskim zabavama u prestonici.
Njihovo odsustvo osetićemo i mi i naši kočijaši. Znamo mi vrlo dobro sliku života, u koji već ulazimo. Kroz jesenju izmaglicu jedva se pojavi kakav trgovački agent, ili putnik, koga je nužda nagnala da svrati u prestonicu Cara Lazara, koju su nekada prolazile velmožde srpske u sjajnom ruvu i bogatoj opremi, a danas? Danas, pedeset i šest kočijaša daju života Kruševcu.”
Početkom prošlog veka bila je aktuelna i priča o premeštanju srpske prestonice iz Beograda i to – gde drugde nego u onu staru, srednjovekovnu, u Kruševac. Piše o tome 22. februara 1911. godine “Politika”:
“Pitanje o premeštanju prestonice, koje se za vreme aneksione krize najviše tretiralo, bilo je za neko vreme pritajeno- Sad je iznenada opet izbilo i to na strani, koja se nije ranije ni uzimala mnogo u obzir, u Kruševcu.
Kruševačka opština i okružni odbor odjednom, i kako izgleda, bez naročitog povoda, počeli su se baviti tim pitanjem, i to na način, kao da je ono već u pola rešeno. Okružni odbor je odlučio da pokloni okružno kruševačko zdanje za dvor, a opština opet, da se pokloni opštinsko zemljište za proširenje dvora.
Osim toga i iz okruga i iz varoši doći će kroz nekoliko dana u Beograd naročita deputacija, koja će pred Kraljem, vladom i Narodnom Skupštinom izneti svoje razloge, da je najjači njihov razlog u tome, što je Kruševac nekada bio preestonica, pa bi i sad trebao da bude, ako se već hoće da premešta iz Beograda”.
Ovo je bio naš mali izbor tekstova iz srpske štampe koja iz Kruševca nije donosila samo “ozbiljne” vesti, već povremeno i one neformalnije priče, koje su upotpunile sliku o ovom gradu, njegovim žiteljima i njihovim navikama koje su bojile svakodnevicu grada.
