Kako je Miodrag Basailović postao baletska zvezda u Ljubljanskoj operi i baletu i postigao značajne rezultate u evropskim i svetskim okvirima * Malo poznata priča započeta kada se devetogodošnji dečak, posle završetka drugog razreda osnovne škole u Sušici, našao u potpuno nepoznatoj sredini…
– Sasvim sam slučajno postao baletski igrač – započeo je da nam priča Miodrag Basailović (1945), kada smo ga posetili u rodnoj Sušici, dok je boravio kod svojih rođaka, sestre Miroslave, zeta Vladisava i sestrića Zlatka Miloševića.
– Otac Aranđel, koji je u to vreme bio podoficir u Ljubljani, želeo je da me odvede sa sobom. Meni, detetu ispod Jastrepca, nije se išlo u taj nepoznati ,,tuđi” svet ali me Aranđel ,,pronašao”, obećavajući da će da mi kupi bicikl, što je u ono vreme značilo kao da ću da dobijem auto. Pito sam ga da li ću moći da se povremeno vratim u rodno selo… Rekao je da ne ,,berem brigu”, jer to ne predstavlja teškoću i da ću lako iz LJubljane dolaziti u Sušicu i iz nje se vraćati u Ljubljanu.
Naš sagovornik, tada dečačić sa devet godina, završiviši drugi razred osnovne škole u Sušici, našao se u potpuno nepoznatoj sredini. Nastavio je treći i četvrti razred sa nastavom na srpskom jeziku. Teškoće su nastupile kada je prešao u peti razred, u školu gde se koristio slovenački jezik; koristio je mešavinu srpskog i slovenačkog jezika.
– U to vreme, zahvaljujući maćehi Česildi, koja nije bila maćeha iz ,,Pepeljuge”, upisao sam se u osnovnu baletsku školu da bih pravio društvo njenoj ćerki iz prvog braka Silvici, koja je već stekla prva znanja iz baleta.
Miodrag se u prvo vreme i ovde teško snalazio. Ipak je i dalje nastavio, zahvaljujući podršci Česilde i Silvice.
– Odjednom nekako mi je sve pošlo za nogama. Nisam osećao nikakvu sputanost i naišao sam kod svih na podršku, osim moga Aranđela. On je hteo, kao čovek ,,koji ne živi među oblacima” da me prizemlji, želeći da me usmeri na pravne nauke, koje je on izučio u međuvremenu.
Oduševljenje je iskazala profesorka baleta govoreći Aranđelu i Česildi da se nešto dogodilo sa Mijom, da se nešto promenilo – on je “očenь horošoй molodec”.
Završivši srednju Baletsku školu, postao je stalni član (1964) LJubljanske opere i baleta, dobivši i na ovaj način, kako kaže, vetar u krila. U prvo vreme, učestvovao je u horu, kako se kaže i u baletu za grupu igrača u predstavi. Tom prilikom su ga zapažali koreografi i kao talentovanom mladom baletanu dodeljivali zahtevnije uloge, omogućavajući napredovanje.
– Za mene je važna 1968. godina, tada sam postao solista i igrao Merkucija u ,,Romeu i Juliji” u koreografiji tadašnjeg direktora Ljubljanske opere i baleta, dr Henrika Neubauera. Ova uloga, odigrana s velikim uspehom, odvela me je na gostovanja u Parmu, Padovu, Mantovu, Moskvu, Kijev.
Imao je samo 19 godina. Od tada, pa do penzionisanja 1995. godine, nizale su se solističke uloge i gostovanja. U predstavi ,,Đavo u selu”, koju su koreografisali Pia i Pino Mlakar, bračni par i koreografi svetskog glasa, pa u predstavi ,,Rozalinda – Šiš miš” (uloga doktora Falkea, koja vodi celu predstavu) za koju jekoreografiju uradio Ronald Haind iz engleskog kraljevskog baleta, u ,,Labudovom jezeru” (koreografija Olega Danovskog) u kome je igrao Rotbarta. U ,,Žizeli” je igrao Hilariona i sa tom ulogom predstavljao je Sloveniju 1984. na Zimskoj olimpijadi u Sarajevu. U Bizeovom ,,Karmenu” igrao je ulogu toreadora, a zatim je i Knez Igor, Polovski plesi, Ero sa onoga sveta, Đokonda, Faust, Don Kihot…
Za jednu sezonu imao je i sto trideset šest predstava, što i danas predstavlja svojevrstan rekord.
Gostovao je, u bivšoj SFRJ, na Pulskom festivalu, Dubrovačkim letnjim igrama, u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici, Prištini, Beogradu, Novom Sadu, Tršiću – na Vukovom saboru, ali u na Slobodištu u Kruševcu (1983). Takođe i po Evropi – u Trstu, Parti, Mantovi, Ređemiliji, Firenci, Bariu, Vizbadenu, Kanu – sa solistima pariske opere, Moskvi, Kijevu.
U Austriji, u gradu Klagenfurtu, Miodrag Basailović je gostovao deset godina kao gost solista u raznim baletima koji su sa strane angažovani u ovom gradu.
Prilikom uručenja Prešernove nagrade (1986) rečeno je kako je Miodrag Basailović “prestavnik generacije baletnih umetnika na kome se dve decenije bazira program LJubljanskog baleta. Bez njegove temperamentne igre i njegovog sklapanja baletnog koraka i mimike nemoguće je zamisliti seriju uspešnih predstava… Svaku misao sa perfekcijom odradi do kraja i daje joj svoj lični pečat”.
Oko četrdeset godina proveo je na daskama koje balet znače.
Za izuzetne uspehe postignute na području kulture, Vlada Republike Slovenije 1995 godine dodelila mu je nacionalnu penziju.
Ali, za našeg sagovornika penzija ne predstavlja mirovanje. Bio je član uprave Ljubljanskog baleta više godina, a po penzionisanju otvorio je u Velikoj Lašči privatnu baletsku školu u kojoj je imao odlične, talentovane igrače.
Pokušao je i sina Tomaža da uvede u balet, ali mu se nije posrećilo. Ali zato ćerka Patricija nastavlja očevu uspešnu karijeru. Svu svoju pažnju, Miodrag, već tri godine, poklanja unici Lauri.
– Najteže mi je uvek bilo u trenucima pre predstave jer sam osećao uznemirenost, pitao sam se hoću li uspeti? To je svojstveno svim umetnicima koji su posvećeni poslovima kojima se odgovorno bave.
A posle predstave, uvek sam želeo da razgovaram sa bliskima o učinku. Supruga Viktorija, koja je pokazivala izuzetno razumevanje za moju igru, bavila se praktičnim poslom kao komercijalista u ,,Slovenijalesu” i nije mogla da sagleda sve igračke finese.
Najveći deo vremena sada provodi u Istri, blizu Poreča, u kući oca Aranđela, u krugu familije. Bavi se ribolovom, često putuje i prati kulturna događanja, posebno – baletske predstave.
Mr Esad POPARA
Dragiša RADOSAVLJEVIĆ