Čkalja je rođen 1924. godine u Kruševcu kao četvrto dete Čedomira i Hristine Tine Petrović. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom u dramskoj sekciji. Od 1951. do 1977. bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu, a od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.
Dobitnik je više nagrada: 1974. dobio je Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…
U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred njegovom kućom 2005. godine podignut mu je spomenik, koji osam godine kasnije niko nije obišao. Niko se nije setio.
Čkaljin sin reditelj Čedomir Petrović kaže da nisu organizovali zvaničan pomen jer njegov otac to nikada nije želeo.
„Bili smo na groblju moja porodica i ja, ali ne na sam dan njegove smrti nego ranije. Oca i majke sećam se svakoga dana, a ne samo na određene datume. Oni mi ništa ne znače. Moj otac to nije želeo. Tražio je od nas da njegovu urnu ostavimo negde u Košutnjaku, ali smo ga mi ubedili da će sigurno ljudi koji su ga voleli želeti da ponekad dođu na mesto na kom počiva. Nije želeo da ga sahrane u Aleji velikana, već među običnim svetom. Živeo je sa običnim svetom, družio se sa njima, pa je hteo i da počiva među njima. Nije želeo ni da se od njegove sahrane pravi cirkus“, kaže Čedomir.
Nacionalno blago
Njegova ćerka, a Čkaljina unuka, glumica Jovana Petrović tvrdi da je nije pogodilo što njenom dedi nije odata veća počast na desetu godinu smrti. Njoj, kao ni njenom ocu, zvanični datumi ništa ne znače jer, kako kaže, u njenoj porodici nema organizovanog sećanja.
„Mi dedu nikada nećemo zaboraviti. Apsolutno me nije pogodilo što godišnjica njegove smrti nije dobila veću medijsku pažnju, jer to samo drugima služi na čast. Znam da običan narod nije i nikada neće zaboraviti mog dedu. On jeste bio nešto moje najrođenije, ali je zajedničko kulturno dobro i ono što je ostavio ovom narodu to nikada niko ne može da obriše i oduzme“, u jednom dahu priča glumica.
Ljubiša Samardžić, Čkaljin kolega iz veoma popularne serije „Vruć vetar“, koja je jedna od onih koje su najviše puta reprizirane, smatra da sećanje na Čkalju nikada neće umreti. Činjenicu da ove godine nije obeležena godišnjica njegove smrti pravda brojnim dešavanjima tog 20. oktobra.
U istom danu Srbija je obeležavala godišnjicu oslobađanja Beograda, preminula je Titova udovica Jovanka Broz, najveća politička stranka slavila je petu godišnjicu, dok je jedna druga održala glavni odbor. Sve to je u senku bacilo kulturu.
„Pre deset godina napustio nas je neponovljivi glumac Miodrag Petrović Čkalja, najveći komičar svih vremena. Ovog 20. oktobra ’zgutkalo’ se mnogo događaja, te se niko nije setio njegove godišnjice“, počinje svoju priču Samardžić, glumac i reditelj.
Svirao i „drugu violinu“
On je iz prve ruke opisao kako je njegov kolega delovao na druge.
„Već svojom pojavom, još od ’Zajedničkog stana’ Gute Dobričanina u teatru na Terazijama, unosio je radost u ljude. Nadimak je dobio u svom Kruševcu jer je bio suvonjav i štrkljast“, objašnjava Ljubiša.
Prisetio se i kako je Čkalja pristao da igra u seriji „Vruć vetar“.
„Kada su reditelj Aca Đorđević i Siniša Pavić predložili da Čkalja igra ulogu Firge, ’drugu violinu’ u seriji ’Vruć vetar’, malo su klimali glavom, jer su znali zahteve najcenjenijeg komičara velike zemlje. Nije bilo boljeg izbora, bio sam očaran i siguran će ’pasti’ na tekst. Posle čitanja, susret je bio dirljiv, čkaljinski. ’Upade ti kašika u med. Šurda je uloga koja se godinama sanja i čeka. Evo ti ruka. Igram.’ Od srca smo se zagrlili“, prepričava popularni Smoki.
Ljubiša, međutim, otkriva i da je Čkalja tada postavio jedan važan uslov.
„’Daj da pre početka snimanja nešto utanačimo. Ako se u dane snimanja igra kolo fudbalskog prvenstva, Aca i ja idemo na Zvezdin, Bora Todorović na Patrizanov, a ti Ljupče na OFK stadion’. U glas graknusmo: ’Prihvatamo.’ ’Aco i Ljubiša, turite tu ruke, da neko ne zezne stvar.’ Tako i bi. Snimanje je bilo praznik za sve nas, jer su nam zemlja i život u njoj bili bezbrižni“, slikovito je objasnio Ljubiša Samardžić.
Iako je Blagoja Popovića Firgu iz serije „Vruć vetar“, baš kao i sve ostale uloge, odigrao sjajno, Miodrag Petrović Čkalja će, čini se, među narodom ostati omiljen kao Živadin Jarić Jare iz serije „Kamiondžije“. Njega i Pavla Vujisića mnogi su smatrali idealnim tandemom, iako su se privatno prilično razlikovali. Mnogi su pričali čak i da su legendarni glumci bili u svađi. Navodno, godinama nisu razgovarali, a i umrli su u zavadi.
Jednom prilikom tu priču potvrdila je i Mirjana Vujisić, supruga Pavla Vujisića.
„Bila sam filmski radnik, ali nisam volela da radimo na istom projektu. Najviše sam se plašila da budemo zajedno dok je Pavle snimao seriju sa Čkaljom, jer je među njima vladala potpuna netrpeljivost, tako da Čkalju nikada nisam upoznala“, pričala je Mirjana.
S druge strane, Čkaljin sin Čedomir i unuka Jovana kažu da to nije bilo baš tako.
„Tačno je da su otac i Pavle bili nebo i zemlja, nisu imali zajednička interesovanja. Privatno se nisu družili, ali je nemoguće da iz navodno tako lošeg odnosa ispadne nešto tako dobro kao što su ’Kamiondžije’“.
Urbana legenda
Sa ocem je saglasna i Jovana.
„To je urbana legenda. Kada ne znaju šta da izmisle, kada nemaju šta da im zamere, ljudi kažu da su oni bili u lošim odnosima. Bili su dva sveta, ali su se uvažavali, poštovali iznad svega“, objašnjava Jovana.
Svetislav Goncić, koji je svoje prve glumačke korake napravio uz Čkalju, glumeći njegovog sina Buleta, kaže da se tog perioda ne seća najjasnije.
„Bio sam previše mali da bih realno mogao da posvedočim o njihovom odnosu. Kao i u svakom poslu, i u glumi ima nesuglasica. Ljudi se svađaju, raduju, druže, mire. Ne bi me čudilo da je istina da nisu bili u dobrim odnosima, ali verujem da je možda samo reč o priči koja je zaživela u narodu“, kaže Goncić, koji priznaje da je ponosan što je radio sa takvim glumačkim veličinama.
„Za taj period vežu me najlepše uspomene, jer znam da sam radio sa ljudima koji su bili broj jedan u ovom poslu. Bio sam dete, ali nam je svima dobro poznato ko su oni bili i kakav su značaj ostavili srpskom glumištu. Tako nešto teško da više iko može da dostigne. Čkalja je bio glumac svetskog nivoa. Lepo je sećati ga se“, zaključuje Goncić.
Poslednjih godina života Čkalja nije mnogo glumio. Bio je nezadovoljan stanjem u državi, na televiziji, u pozorištu…
„U ovoj tamnici nema pozorišta. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozorište postoji, taj se ljuto vara. To što se danas naziva Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve koještarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu daj da preživimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A ćute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi“, rekao je Petrović u jednom od svojih poslednjih intervjua.
Vesna Čipčić, koja je takođe sa Čkaljom igrala u seriji „Vruć vetar“, jednom prilikom je rekla da joj je krivo što je njen kolega otišao u takvom raspoloženju.
„Zaista mi je žao što je, kako se to moglo videti u njegovim poslednjim intervjuima, otišao tako ogorčen zbog svog statusa i opšte situacije u društvu. Bio je to čovek čija je pozitivna energija neprikosnoveno dominirala čitavom ekipom. Bila sam najmlađa među njima, a on me je maksimalno uvažavao i još više podržavao. Bio je zbilja veličanstven, divan glumac. Ne znam da li ćemo ikada više imati takvog komičara. Imam jednu malu, lepu, škakljivu pesmicu koju mi je on tada na snimanju napisao i koju čuvam kao izuzetno dragu stvar, ali to je nešto samo moje, nešto veoma intimno“, rekla je Vesna pre nekoliko godina.
Osim po ulogama u pomenutim serijama, Čkalja je iza sebe ostavio preko 200 pozorišnih, radijskih, televizijskih i filmskih uloga. Neke od njih su u serijama „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, kao i u filmovima „Orlovi rano lete“, „Bog je umro uzalud“ i „Put oko sveta“.
U znak zahvalnosti što je igrao Jovanču Micića u filmu „Put oko sveta“ postao je počasni predsednik Jagodine i bio je na „vlasti“ sedam dana. Dobio je veliki ključ vrata grada i štap turskog gospodara, koji je on još pre 600 godina prilikom primopredaje Jagodine simbolično uručio srpskom kmetu.
Kada su mu dodeljivali te darove okupilo se više od 10.000 ljudi, a Čkalja je umeo da se našali da ih „niko nije terao da dođu“.
Simbolično, Miodrag se rodio 1. aprila, na dan šale. Bio je kralj komedije, zasmejavao je ljude, ali privatno nije uvek bio vedar i nasmejan.
„Pored svog njegovog talenta, popularnosti i slave, on je ipak bio samo običan čovek“, kaže njegova unuka Jovana.
Ona i njen otac ističu da je Miodrag bio dobar otac i deda. Čedomir je ponosan što je rastao uz njega, što ga je takav čovek vaspitavao i vodio kroz život.
„Bio je kao svi obični ljudi. Nije se stalno šalio, kao što neki možda misle. Imao je trenutke sreće, tuge, ali i nervoze, baš kao sav normalan svet“, objašnjava reditelj.
Na isti način ga je doživljavala i Jovana, koja dugo nije bila svesna koliko je njen deka omiljen među svetom.
Pozorište u kući
„Kada si sa nekim ceo život, nisi svestan njegove veličine. On je za mene bio kao svaki drugi deka, kao deka pekar, automehaničar ili apotekar. Bio je najnormalniji čovek sa svim svojim vrlinama i manama. Pružao mi je neizmernu nežnost, ali je bio jako nezgodan kada se naljuti. Nije voleo nevaspitane i nekulturne ljude“.
Od malena Jovana i deda Čkalja su od kuće pravili pozorište. Talenat je nasledila od njega, a polako je krala i zanatske tajne.
„Sa godinama sam postajala svesna njegove veličine, ali onaj intimni osećaj, da je on samo moj obični deka, uvek je ostao isti“, priznaje Jovana.
Čkalja nije bio uobražen, a svojim najvećim uspehom je smatrao to što su ga ljudi voleli.
„Najdraže mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz širok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popričam. Znate, najteže mi je bilo tokom ratnih devedesetih, kad su u Beograd dolazile izbeglice iz Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali kada god su na ulici prolazili pored mene, onako očajni, uvek su zastali, pa bi se brzo vratili. Raščepe usta k›o ’čarapin početak’: ’Čkalja, to ste Vi?’ ’Pa ja sam’, odgovaram. ’Gospode Bože, nikada u životu nismo sanjali da ćemo Vas da vidimo. Sad nam nije žao što smo izgubili kuću.’ ’E, pa ne možete da imate kuću i da vidite Čkalju’, pokušavao sam da ih oraspoložim. Taj osmeh je nešto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje“, govorio je legendarni Miodrag Petrović Čkalja.
Čuveni zvezdaš
Uz mnoge antologijske filmove, Čkalju je proslavila i legendarna radio-emisija „Veselo veče“. Bila je to najdugovečnija emisija Radio Beograda, budući da je trajala više od trideset godina. Čkaljin partner bio je naš drugi glumački bard Mija Aleksić. Pored toga što su bili poznati kao tandem najboljih jugoslovenskih komičara toga vremena, njih dvojica su bili i veliki rivali. Čkalja je od malena navijao za Crvenu zvezdu, a Mija za Partizan. „Ja sam zavoleo Crvenu zvezdu i počeo za nju da navijam samo zbog Rajka Mitića, jer smo zajedno studirali veterinu i ponekad igrali fudbal u dvorištu“, rekao je Čkalja davnih šezdesetih. Svi su znali za navijačku pripadnost Čkalje i Mije, koju oni, uostalom, nisu ni krili, pa su svojevremeno kao predigru jednom „večitom“ derbiju odigrali, obučeni u kraljevske odore, partiju šaha sa živim figurama. Drugi put dali su zajednički intervju jednom poznatom beogradskom dnevnom listu i to obučeni u dresove omiljenih klubova, a tada su nastale i neke njihove čuvene fotografije koje se pamte do danas. Uprkos tome, šuškalo se u tom periodu i da njih dvojica nisu u dobrim odnosima, ali Čkaljin sin Čedomir kaže da to jednostavno nije istina. „Govorili su da nije govorio sa Mijom Aleksićem, a ja dođem kući i zateknem njih dvojicu. Bili su pravi i dugogodišnji prijatelji“, objašnjava Čedomir.Čkaljine ulice
Po doajenu srpskog glumišta Miodragu Petroviću Čkalji danas četiri ulice u Srbiji i Republici Srpskoj nose imena. Čkalja je ulicu najpre dobio u Beogradu, tri godine posle smrti, i to u naselju Zvezdara. Postao je prvi glumac koji je dobio ulicu u Novom Sadu 2008. godine. Banjalučka Skupština grada je u julu 2012. odlučila da 26 gradskih ulica promeni imena, a nekoliko njih dobila su nazive po legendarnim glumcima. Pored Pavla Vujisića, Mije Aleksića, Zorana Radmilovića, jedna ulica dobila je ime i po Čkalji. Trenutni spisak završava se u Kragujevcu, koji je početkom ove godine dobio Ulicu Miodraga Petrovića Čkalje.Teodora Petrović | Akter