Fondacija “Brat za brata” registrovana je pre oko godinu dana, ali osnivači već deset godina unazad organizuju humanitarne akcije. Prvenstveno je namenjena za prikupljanje I pružanje pomoći socijalno najugroženijim borcima svih ratova I njihovim porodicama. Pored boraca organizuju I pomoć za socijalno ugrožene građane.
Uz prikupljenu materijalnu pomoć i složne ruke, fondacija “Brat za brata” do sada je kompletno izgradila tri kuće borcima, više domova je renovirano i bezbroj sitnih intervencija urađeno uz pomoć plemenitih ljudi. Pored toga, Fondacija pruža pomoć i u ogrevu, plaćanju zaostalih komunalnih i računa za struju, hrani, lekovima…
Jedan od “braće” Siniša Jevtić kaže da Fondacije “Brat za brata” zapravo upućuje ljude velikog srca i plemenite duše na one kojima je pomoć potrebna. Siniša je rođen u selu Sovljak u Opštini Bogatić 1975. godine. Bio je učesnik odbrane zemlje 1999. godine kao pripadnik 125. motorizavane brigade u četi Vojne policije. Jedan je od boraca sa Košara. Polovinom aprila 1999. godine ranjen je sa 16 gelera. Posle kraćeg oporavka u bolnici, na lični zahtev i potpis vratio se u jedinicu jer, kako kaže, nije želeo da njegovi saborci i drugovi iz jedinice kažu ili pomisle da je pobegao. “Negde sam pročitao da ljudi koji imaju, kao i ja što ga imam, posttraumatski stresni poremećaj imaju u sebi usađenu potrebu da pomažu drugima. Ipak, mislim da sve to polazi iz kuće. Ja sam odrastao u selu u višečlanoj porodici gde smo išli drugima da pomažemo, kao Išto su i našoj porodici umeli da priteknu u pomoć”, odgovara na naše pitanje koji su njegovi motivi da se bavi humanitarnim radom.
Kada govori o radu Fondacije i pomaganju drugima Siniša sebe ne ističe i veli da svi ti ljudi koji svojim rukama i znanjem pomažu, ili uplaćuju novac su humanitarci I na neki način heroji ovog vremene u kome, kako kaže, sve manje kao zajednica obraćamo pažnju na probleme drugih.
“Trudimo se i da kad god smo u mogućnosti oživimo mobe, kao što su ljudi nekada pomagali jedni drugima, i da na taj način rešimo čoveku neki problem”, kaže Siniša i napominje da je lakše pružiti pomoć nego je zatražiti.
“Kada organizujemo pomoćnama trudimo se da ohrabrimo tog kome je stvarno pomoć potrebna da iznese svoj problem i muku jer tako je najlakše animirati ljude da priteknu u pomoć kada čuju priču čoveka u nevolj, a ne da mi iz Fondacije nekog ubeđujemo da nekom treba pomoći” kaže Siniša i napominje da je to vrlo teško.
Navodi i skorašnji primer:
“Nedavno smo imali jednu našu sugrađanku iz Kruševca stidljivo zatražila neku pomoć jer nema ni za hleb. Ja sam joj predložio da Fondacija pokrene neku humanitarnu akciju, vođen idejom da je lako ćemo sakupiti nešto para za osnovne životne namirnice, ali treba naći rešenje za duži period, pogotovo što ta žena kao podstanar sama podiže dvoje dece. Na moj predlog ona je postiđeno rekla: ”Joj nemoj”. Slične situacije imamo i sa mnogim borcima. Ljude je sramota. Ja im na to kažem da nema šta njih da bude stid već da treba da treba da bude sramota sve one koji su ih doveli u taj položaj da nemaju za lekove, za nešto najosnovnije. Nismo se svi snašli u životu. Neki su se iz raznoraznih razloga odali alkoholu, neki su oboleli” sa puno ljubavi i razumevanja priča Siniša. Zabrinut za borce koji se, kako kaže, nisu snašli primećuje da svi pričaju o tim herojima kada se obeležavaju godišnjice I datumi koji su važni za istoriju odbrane otadžbije, a niko, ili retko ko, se seti da se glasno pita koliko je učesnika tih dešavanja danas živo, koliko njih je oboleleo, lili koliko je njih podiglo ruku na sebe. Zagledan u jednu tačku dok ovo priča, Siniša tiho izgovara “Nažalost”.
Ipak, pun je optimizma i nade kada govori o humanosti ljudi. Zapravo pojedinaca, jer kako kaže privrednika je vrlo malo. Na prste se mogu nabrojati preduzeća koja imaju tu socijalnu odgovornost prema onima kojima je pomoć neophodna, ocenjuje Siniša. Na teritoriji Kruševca izdvaja Stovarište Milošević i ističe da se vlasnik ovog preduzeća uvek odaziva I pritiče u pomoć donirajući materijal za obnovu ili izgradnju kuća boraca što im je u Fondaciji puno pomoglo u akcijama tog tipa. “U prethodnih desetak godina dosta se pojedinaca uključilo u humanitarne akcije, ali na žalost to su jedni te isti ljudi” primećuje naš sagovornik i kaže da ima puno Srba koji nemaju nešto mnogo novca, ali su uvek spremni da pomognu, bilo u materijalnim dobrima, lekovima, novcu ili svojim radom. Ima i onih, veli Siniša, koji jednostavno dođu u posetu I upute tople reči utehe, a to ume da utiša tugu i vrati volju za životom.
Kada govori o svom humanitarnom angažovanju kaže da je nemoguće da lično obiđe svakog tako da su ljudi u lancu Fondacije uključeni svako u svom bliskom okruženju. “Ako je neko kome je potrebna pomoić, naprimer, iz Niša, zašto bih ja išao u Niš ako imamo tamo nekog ko će da ode i lično u posetu i odnese mu potrebštine.
Organizovati pomoć za nekog i neposredno učestvovati u pomoći, naročito kada se podiže ili obnavlja nečija kuća iziskuje mnogo vremena, truda, požrtvovanja i fizičke snage. “Istina da oduzima dosta energije, ali, humanitarni rad je kao neka vrsta droge” kroz osmeh priča Siniša. “Imaš potrebu za tim. Ja ne tražim nikakvu satisfakciju i priznanje. Jednostavno ispunjava me kao ličnost kada nekom pomognem. Nagrada mi je puno srce kada uporedim kako je neko živeo pre i nakon naše pomoći”, objašnjava naš sagovornik.
Govoreći o planovima Fondacije “Brat za brata”, Siniša Jevtić kaže da već duži period planiraju, ali nikako da sve prikupe, da jednom borcu, koji u nehumanim uslovima živi na teritoriji Opštine Brus u zabačenom selu 3 kilomtra od glavnog puta i kome se teško prilazi neasfaltiranim putem, izgrade kupatilo. Kaže da ga povremeno saborci iz Brusa obilaze i da mu nose osnovne životne namirnice. Bolestan je i bez ikakvih primanja. Živi sam i zapušteno jer je izgubio volju za životom. Često je bez hrane i ogreva, sa suznim očima i spuištene glave priča Siniša i kaže da strahuje da se predao u životnoj borbi. Ipak, naš sagovornik napominje da je rešen da uskoro sa prijateljima iz Fondacije pomogne ovom borcu.
Fondacija “Brat za brata” ima dinarske i devizne račune za uplatu nova za pomoć. Humani ljudi iz ove Fondacije rade na tome da se svi operateri slože oko SMS broja preko kog će građani moći da doniraju novac. Siniša kroz osmeh kaže da bi u Fondaciji voleli da taj broj bude 9199 kako bi simbolično označili period poslednjih ratova od 1991. do 1999. godine. Ipak, kako napominje, cifre u broju nisu bitne.
“Neka nam daju bilo koji SMS broj jer je ljudima jednostavnije da puste poruku nego da idu u banku da uplate novac” ocenjue Siniša. Kaže da je poenta da ljudi uplaćuju po malo, ali kad god su u mogućnosti. Navodeći da kafa u kafići košta od 100 do 200 dinara kaže da je dovoljno da se, bar jednom mesečno, odreknemo jedne kafe ili nekog pića u kafiću I da taj novac doniramo u humanu svrhu.
“Nas je u Fondaciji “Brat za brata” oko 50. Ima i ljudi iz dijuaspore, njih 15 – 20 koji se odazivaju na svaku našu akciju. Postoje I dobri ljudi koji su pojedinim borcima na lični račun svakog meseca uplaćivali 100 evra. Posle nekog vremena me pozovu i pitaju da im predložim nekog drugog borca kome je isto tako pomoć neophodna. U tom slučaju ja im dam broj telefona i oni se između sebe dogovore” objašnjava nam Siniša i kaže da je tako najpoštenije. Veli da ništa tako ne usrećuje čoveka kao kada nekom vrati nadu u život i ljude. Razgovor sa nama Siniša završava napomenom da su poštenje i poverenje u humanitarnom radu veoma važni. Veruje da u svima nama ima dobrote koja, kakao kaže, hrani dušu.
