Prošle godine u Kruševcu je objavljena dokumentarna knjiga “Zanimljiva Čarapanija”, čiji je autor Miloš Stojadinović između njenih stranica smestio izbor iz pisanja srpske šrtampe o događajima u Kruševcu od 1849. do 1940. godine. Nanizani su događaji koji su se nanizali u nekim minulim decenijama, a koje bi verovatno prekrila nezasita magla zaborava, da ih nisu sa čitaocima ondašnjih novina podelili novinari i dopisnici sa ovih prostora, tragajući za zanimljivim pričama koje će se pojaviti na stranama kruševačke i prestoničke štampe, a čije je požutele ili digitalno arhivirane stranice u međuvremenu strpljivo prelistavao Miloš Stojadinović.
Zahvaljujući trudu Miloša Stoajdinovića, otrgnute su od zaborava priče koja će čitaoce ove knjige, zahvaljujući autentičnosti koja je u potpunosti sačuvana, provesti kroz svojevrsnu vremensku galeriju kojom defiliju zanimljivi događaji i ličnosti – mnoge i anonimne – koje su zahavljujući štampi i u ono vreme doživele svojih “pet minuta slave”, koliko god to bio tek mnogo godina kasnije skovan (medijski) termin.
Pažljivom hroničaru kao što je Miloš Stojadinović nije promaklo kako su one posebno zanimljive i pikantne priče sa ovih prostora lako dospevale na strane prestoničke štampe, koja se nije ustezala da nakon ozbiljnih – kakvo je bilo i ono vreme – priča na naslovnoj i prvim stranama, objavljuje i one neformalnije, pikantnije, znajući da su baš one štivo koje će zagolicati interesovanje ondašnjih čitalaca. Knjiga “Zanimljiva Čarapanija” to na savršen način ilustruje, izborom tekstova iz našeg kraja objavljenih tokom gotovo čitavog veka, od 1849. do 1940. godine, na stranama “Srpskih novina”, “Malih novina”, “Politike”, “Pravde”, “Vremena”. I upravo su to priče iz kojih iskri život, bez doterivanja i maski, često anegdotske, ali neposredne i punokrvne, kao prava ilustracija doba u kome su nastajale i punile novinske stupce.
Dobro se sećam da je prva od takvih priča, po kojoj smo sa Milošem napravili prilog za Dnevnik Televizije Kruševac, bila o neobičnom dvoboju koji se u Kruševcu dogodio u aprilu 1905. godine i koji je podigao ceo grad na noge. Dvoboja je u to vreme u Srbiji bilo, razume se, ali je ovaj bio zaista osoben, jer su se dojučerašnji najbolji prijatelji toliko zavadili i zakrvili da je njihovog sukob morao da eskalira javnim dvobojem. A to je, naočigled radoznale i uzbuđene čaršije, bilo opasno kidisanje i “krvničko” – međusobno pljuvanje!
“Pljuvali su se čitavih deset minuta, a svedoci su bili cela čaršija. Tek kada je jedan od protivnika uspeo da onom drugom zalepi dovoljno velik upljuvak, dvoboj se smatrao završen”, zabeležio je ondašnji hroničar, a Stojadinović preneo, sada i u “Zanimljivoj Čarapaniji”
Knjiga savremenom čitaoca dočekuje sa sačuvanim i nakon nekoliko decenijama obnovljenim storijama, već od one iz “Srpskih novina” iz 1849. godine o “Odlasku Kruševljana u rat protiv Mađara”, pa sve do reportaže u beogradskom “Vremenu” s kraja 1940. o pozivu u Vojsku Petru Petroviću iz Bivolja, baš pred Mitrovdan i planiranu ženidbu… Ratovi su često presecali sudbine ljudi na ovim prostorima, a između njih cvetao je život sa svim svojim plodovima, slatkim i gorkim, sačuvanim na stranama stare štampe, a sada i Miloševe knjige.
– To su zanimljive i nesvakidašnje, životne priče o neobičnim događajima, do kojih sam dolazio istražujući staru štampu, radeći na drugim knjigama i studijama o prošlosti ovog kraja. Shvatio da je veliki broj upravo takvih neobičnih priča, koje su takođe deo naše istorije. I, odlučio sam da sa njih “skinem prašinu”. U knjizi se, tako, mogu pronaći istinite priče o ratu između meštana dva sela zbog rečnog ostrva, čoveku koji je 11 sati proveo zatrpan u bunaru, kvočki koja je izlegla časovnik, rudaru koji je postao falsifikator kako bi pobegao od svoje žene, zlatnoj groznici koja je vladala u ovom kraju – kaže Miloš Stojadinović.
Premeštanje prestonice iz Beograda u Kruševac!
“Politika”, recimo, 1911. godine piše kako je “pitanje o premeštanju prestonice, koje se za vreme aneksione krize najviše tretiralo, bilo za neko vreme pritajeno, a sad je iznenada opet izbilo i to na strani, koja se nije ranije ni uzimala mnogo u obzir, u Kruševcu”.
I, da li je moglo da se desi da pre jednog veka Kruševac, koji je bio srednjovekovna srpska prestonica, to još jednom postane?
“Kruševačka opština i okružni odbor odjednom, i kako izgleda, bez naročitog povoda, počeli su se baviti tim pitanjem, i to na način, kao da je ono već u pola rešeno. Okružni odbor je odlučio da pokloni okružno kruševačko zdanje za dvor, a opština opet, da se pokloni opštinsko zemljište za proširenje dvora. Osim toga i iz okruga i iz varoši doći će kroz nekoliko dana u Beograd naročita deputacija, koja će pred Kraljem, vladom i Narodnom Skupštinom izneti svoje razloge, da je najjači njihov razlog u tome, što je Kruševac nekada bio preestonica, pa bi i sad trebao da bude, ako se već hoće da premešta iz Beograda” – pisala je “Politika”.
Prestonica je, naravno, ostala u Beogradu, ali su u glavni grad iz Kruševca nastavile da stižu zanimljive priče.
Recimo, o Milenku Civiću, zarobljenom po oslobođenju Niša, 1878. godine, koji se u Srbiju i svoj zavičaj, selo Veliki Šiljegovac, vratio posle 43 godine!
– Imam više od 80 godina. Služio sam vojsku pod Knezom Mihailom. Učestvovao sam u borbi na Šumatovcu i Krevetu i ostalim položajima. Na oslobođenju Niša zarobili su me Turci u borbi kod Ristovca. Sa ostalim zarobljenicima odveden sam u Malu Aziju i tamo su nas razdelili po spahilucima gde smo radili zemlju. Bio sam na raznim spahilucima u okolini Jerusalima, i tamo me i našli Englezi kad su pre dve godine ušli u one krajeve. Javio sam se njima i kazao da sam iz Srbije te me oni oslobode i posle priličnog lečenja po bolnicama njihovim prebace u Solun, odakle sam došao u selo Veliki Šiljegovac. U selu niko od bliže rodbine nije ostao; poslednje moje rođake pobili su Bugari, kad je bila pobuna u Toplici. A niko me nije mogao ni prepoznati jer sam se mnogo izmenio. Jedino me osetio jedan moj ispisnik koji je zajedno sa mnom bio u borbi na Šumatovcu i koji je još živ. A i ko bi me se mogao setiti, zar je to skoro bilo, 43 godine ima, kako sam zarobljen – ispričao je, po povratku u zavičaj, 1921. godine.
Suđenje jednoj ovci
Sledeća priča iz kruševačke prošlosti vodi nas u malo selo Belasica, o kome glas do prestonice nije stigao zbog bogatih ili vinograda, već zbog jednog neobično suđenja.
“Belasičani, kao da su kopirali Kočićevog “Jazavca pred sudom”, s tim razlikom što su jazavca zamenili ovcom i što njoj nije suđeno u sudu, već u vinogradu, na licu mesta. Ulogu Davida Štrica igrao je Radomir Lazić, zemljoradnik iz Belasice, a sud su sačinjavali meštani” – pišu novine 1935. godine.
Predistorija suđenja je kratka. Ovce Radomirovog suseda Tole Stanojevića upale su 20 dana pre “suđenja” u Radomirov vinograd i nanele štetu. Radomir je pohvatao ovce, oterao ih u svoj tor i pozvao opštinski sud, koji je procenio štetu na 10 dinara. Međutim, Radomir je bio nezadovoljan procenom odštete, a komšija nije hteo da mu da više novca. Došlo do svađe, posle koje je Radomir dozvolio Toli da otera sve ovce sem jedne, koju je zadržao jer je smatrao da je napravila štetu.
I, posle roka koji je ostavio, Radomir je pozvao meštane i izložio im slučaj. Ovi su procenili da ovca snosi krivicu, pošto je prešla u tuđu imovinu i pričinila štetu. Zatim je zakazano i održano suđenje na licu mesta, u vinogradu, gde je bila prisutna i nesrećna ovca.
“Tužbu je, naravno, zastupao Radomir, koji je izložio krivicu ovce, tužeći je za samovlasno uništavanje tuđe imovine. Sud je pristupio većanju i doneo presudu, kojom se ovca osuđuje na smrt, tim pre što je se i njen gospodar odrekao kao štetočine prvoga reda i nije hteo da plati odštetu za nju. Čim je saslušao presudu, Radomir je izvadio nož i zaklao ovcu. Pravda je, po njihovom mišljenju, bila zadovoljena i oni su se vratili u selo…”
Iz svoje knjige Miloš Stojadinović izdvaja i priču o tome kako su se, ispirajući zlato u potocima ispod Jastrepca, mnogi seljaci obogatili, zatim o izvesnom Svetislavu Simiću koji je čitavih deset godina “izigravao mirnog ludaka i od toga – živeo”, a posebno je zanimljiva priča o mladom berberskom pomoćniku Rodoljubu Stojanoviću, koji je sa 20 dinara u džepu krenuo pre osam decenija iz svog Kruševca da traži posao, da bi neplanirano završio u Africi, postao Legionar u Sahari, zabavljao urođeničku decu u Alžiru… Dovoljno snalažljiv, ipak je nekako uspeo da se vrati kući.
Očuvan duh vremena
U “Zanimljivoj Čarapaniji” nastavljaju da se nižu ovakve neobične priče, prenete autentičnim jezikom prošlog vremena. I upravo iz njih iskri život, bez doterivanja i maski, kao prava ilustracija doba u kome su nastajale i punile novinske stupce, po kojima je strpljivo prebirao Miloš Stojadinović.
– Verujem da će čitaocima ova knjiga biti zanimljiva i da će saznati nešto više o zaboravljenim događajima iz prošlosti kruševačkog kraja. S obzirom da prenosi izabrane članke iz stare štampe, priče su u potpunosti zadržale svoju autentičnost, uključujući i samu leksiku. U potpunosti su sačuvale duh starog Kruševca, u tom čitavom jednom veku koji ova knjiga i evocira – rekao je autor.
Stojadinović je inženjer elektrotehnike i računarstva, ali pre svega zaljubljenik u zavičajnu istoriju, koju godinama strpljivo istražuje. Objavio je knjige “Pasjak”, “Dnevnici iz Velikog rata” i “Kruševac u Velikom ratu” (zajedno sa Slobodanom Nikolićem). Proveo je tri godine u dolini reke Loare u Francuskoj, gde je osetio duh francuskog lokal-patriotizma, u kome neizmernu ulogu ima upravo prebogata lokalna istorija uz prelepe zamkove, čiji zidovi ponosito govore o očuvanom i negovanom kulturnom nasleđu. I, po povratku iz Francuske aktivno se bavi istraživanjem istorije kruševačkog kraja, kao i digitalizacijom kulturnog nasleđa Kruševca, sakupivši hiljade starih fotografija, tekstova i filmskih zapisa Kruševca i okoline.
