Sećanje na legendu kruševačkog novinarstva Miomira Ristovića (1938.- 2001.) – “Nisam te se nagledao”
Ako je neko zaslužio epitete najboljeg novinara u Lazarevom gradu i šire, onda je nezaobilazno ime Miomira Ristovića Harija. Sa ovog sveta otišao je, uz počasti koje dolikuju, na Preobraženje 19. avgusta 2001. godine. Ima neke simbolike o životu i radu legende autora pisane reči, enciklopedije dešavanja u gradu Kruševcu i državi i danu rastanka sa svima nama.
Počeo je kao i većina nas. Učio i znao da nauči druge. Govorio je : “Da li prase može uz banderu i odgovarao – ne može. A mačka, može “. Toliko o poslu kojim se bavio.
Momci koji su šezdesetih godina prošlog veka i kasnije dolazili u “Pobedu”, koja je iznedrila Radio Kruševac i Regionalnu televiziju, bili su u prilici da slušaju bajkovite priče o novinarstvu. Reč mu je uvek bila odmerena, istinita i, pre svega, iskrena prema sagovorniku. Kako je besedio tako je i pisao.
U mladosti, mnogi od nas su želeli da zašilje olovku. Da ocrnimo nekog ili nešto, smatrajući da smo u pravu. Hari nas je učio da moramo da čujemo i drugu stranu. Da nije sve u životu tako i toliko crno. Da ima i lepih stvari o kojima valja pisati. Kao njegova reportaža o ljubavi crnoputog violiniste iz Trstenika i bele žene “Crna i bela ljubav”. To je bio bukvarski primer novinarskog pravila i pravca Harija Ristovića.
Burnih, političkih sedamdesetih godina, sa najbližim saradnicima, glavnokomandujućim Božidarom Milosavljevićem, pobratimom Momčilom Ivanovićem, Miroljubom Nicovićem i drugima, stardao je bez zrna baruta. Njihova želja da “Pobeda” ima sopstvenu štampariju, Produkciju gramofonskih ploča (direktor je bio Milisav Arsić, jedno vreme i urednik Radio Kruševca) koštala ih je – smene. Sve ovo su i uradili, međutim, kako Srbin hoće sve da oprosti, ali uspeh nikome, nije im se dalo da budu samostalni i da strče, kako to narod kaže.
Hari je sa Momčilom našao uhlebljenje u “Rubinu”, Milosavljević u Beogradu, Nicović u “Jastrepcu”, Arsić u prosveti. Došli su neki novi ljudi , a mi nastavili staru misiju, onako kako nas je Hari učio.
Hari i Nicović su se vratili u “Pobedu”. Hari je jedno vreme radio i važne poslove u gradskoj kući. I tada je bio jednako uspešan (zli jezici su tvrdili da to nije tačno), ali u novinarstvu do dana današnjeg je ostao nenadmašan.
Znao je Hari i da se našali. U vreme početka rada Radio Kruševca sa portirnice zgrade Doma sindikata u centru grada, pozvao je telefonom tada urednika Radio Kruševca Momčila Ivanovića i saopštio da se “čuje” preko granica naše zemlje. Šala je uspela, jer ubrzo je saopštena vest.
Hari i bio čuven još i po šetnji gradom u fijakeru sa Momčilom Ivanovićem. Kružili su oko spomenika Kosovskim junacima. U jednom njih dvojica, u drugom violinista i drugi muzičari. Narod ih je znatiželjno gledao divio se, kao i na sve ono što su pisali u “Pobedi” izgovoirili na talasima Radio Kruševca ili Televiziji Kruševc, a direktor Miolosavljević kasnije “ribao” zbog, po njemu nedoličnog ponašanja. Brzo su se mirili i nastavljali udranički rad.
Hari je uživao u novinarstvu i životu. Njegova omiljena pesma bila je: “Nisam te se nagledao”.
Ljubiša Marković Balta
