Zaista, nekada smo pisali pisma. I koliko je važnih informacija, obećanja, emocija, želja, nadanja, pretnji… na ovaj način međusobno razmenjeno. Čitava jedna paralelna istorija.
Prvo poštansko sanduče postavljeno je u Srbiji 1850. godine (deceniju pošto je u glavnom gradu, na Kalemegdanu, prva pošta počela sa radom) na zgradi Austrijske konzularne pošte u Beogradu. Pisma su frankirana austrijskim markama. Prema uputstvu o načinu frankiranja pisama u “Novinama Serbskim: “poštansku taksu mora onaj platiti koji pismo predaje pošti, a platiće je prilepivši na njega pismovnu biljegu. Ove biljege razliku se samo bojom, a prodaju se već sada na napred rečenoj pošti ovde u Beogradu”.
Pošta se, naravno, razmenjivala na razne načine i pre toga i možemo da slobodno kažemo kako se praktično sva komunikacija i odvijala na taj način. Počeci poštanskih usluga vezuju se kod nas za potrebu za sigurnim i brzim – koliko je to u ono vreme bilo moguće – prenošenjem važnih poruka srpskih vojskovođa i vladara za vreme vladavine Turaka, kao i neometanu komunikaciju između prestonice i pokrajinskih sedišta, sultana i Porte i paša i vezira, a već početkom pretprošklog veka, tokom Prvog srpskog ustanka, Praviteljstvujušči sovjet organizuje mrežu za prenos pisama za potrebe srpske vojske i organa vlasti.
A značaj onoga što je u njima razmenjen je nemerljiv. Poznati istoričar Sajmon Sibag Montefjore (po čijoj se knjizi “Mladi Staljin” snima istoimeni film, u Miramax produkciji) upustio se u svojevrsnu avanturu i odabrao je pisma koja su menjala tok svetskih događaja ili oslikavala epohu u kojoj su pisana. I, tako je nastala knjiga “Pisma koja su promenila svet”, kao izbor pisama iz svih krajeva sveta, pisanih sve od drevnog doba do naših dana – od ljubavnih poruka do objava rata, poziva na oslobođenje, razmišljanja o sudbini, životu i smrti. Neka su revolucionarna i vizionarska i pružaju nam širi kontekst za razumevanje istorijskih događaja, druga su veoma lična, treća su pravi pripovedni dragulji i svojevrsni su intimni uvidi u umove običnih ljudi, ali i najpoznatijih i najozloglašenijih ličnosti istorije. Ulog, priznaćete, nije mali!
Spisak autora je dovoljno sugestivan, među njim su i takva imena kao što su Ramzes Veliki, August, Sulejman Velinčansveni, Katarina Velika, Pikaso, Mikelanđelo, Mocart, Puškin Balzak, Oskar Vajld, Čehov, Linkoln, Hiltler, Staljin, Čerčil… sve do Leonarda Koena i Trampa.
Kako je Tito zapretio Staljinu?
Ono što je nama posebno zanimljivo je da se u takvom društvu našao i Josip Broz Tito, odnosno njegovo pismo koje je 1948. godine uputio Josifu Visarionoviču Staljinu. U maju te godine, kao što je poznato, došlo je do raskola između Tita i Staljina. Komunistička partija Jugoslavije odbacila je optužbe sovjetskih komunista protiv politike jugoslovenskog rukovodstva. Usledila je Rezolucija Informbiroa i višegodišnji politički i ekonomski pritisak tadašnjeg sovjetskog bloka na Jugoslaviju. Tito je tada pokazao zavidnu hrabrost i odlučnost, ne dozvoljavajujući da bude upleten u ideološke sporove i insistirajući na državnoj samostalnosti kao načelu odnosa među suverenim zemljama. Ali, to je sve bilo praćeno masovnim progonima informbiroovaca, kao i političkim obračunima koji su smerali da potisnu samostalnost republika. Smatra se da je preko 40.000 staljinista (ili onih koji su optuženi za staljinizam) podvrgnuto represalijama u razdoblju od 1948. do ranih 50-ih godina.
O samom Titovom pismu Staljinu, Sajmon Sibag Montefjore u svojoj knjizi piše:
“Ovo pismo prestravilo je jednog od najstrašnijih vođa savremenog doba. Kad je nastao rascep između komunističkih saveznika Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, sovjetski voda Staljin očekivao je da mala Jugoslavija poklekne pred njegovom silom. No, jugoslovenski predsednik maršal Tito odupro se Staljinu i razbesneo ga. Staljin je slao atentatore da ubiju Tita, ali bez uspeha. Najzad je Tito poslao ovu poruku Staljinu koji ju je navodno čuvao s još nekim posebno važnim pismima u svom ličnom sefu, gde je pronađena posle njegove smrti. Poruka je urodila plodom. Staljin je prestao da šalje ubice.”
Samo pismo koje Tito uputio Stalji glasilo je:
“Prestani da šalješ ljude da me ubiju! Već smo uhvatili petoricu, od čega jednog s bombom i jednog s puškom… Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog vrlo brzog u Moskvu i sigurno neću morati da šaljem drugog.”
Nije poznato da li je Staljin ikada uzvratio odgovor konkretno na ovo pismo, ali nam Montefjore otkriva jedan drugi zanimljiv detalj koji govori da su i diktatori zapisivali svoje najdublje strasti. Tako pismo koje je 1912. tada tridesetdvogodišnji Josif Staljin napisao svojoj šesnaestogodišnjoj ljubavnici, koju je upoznao dok je bio u izgnanstvu u jednom selu u Rusiji, pokazuje iznenađujuću sklonost ka romantici osobe koja će uskoro postati tiranin: „Ne šaljem ti samo poljubac nego te strasno ljuuubim (ne vredi ljubiti drugačije). Josif.“
Pisma kojima odzvanjaju najgore sile razaranja u istoriji
Od Staljinove razigranosti i, recimo, masnih šala koje je u svojim pismima Mocart koristio pri flertovanju sa svojom rođakom; do naloga za pogubljenje, pisma su sredstva komunikacije koja otkrivaju mnogo toga. Godine 1941. Hitler je napisao pismo u kojem je obavestio svog bliskog prijatelja i političkog saveznika Musolinija o svojim planovima da sledećeg dana izvrši invaziju na Rusiju. Bio je to potez koji je doveo do kolapsa Trećeg rajha. Pismo je razmetljivo i puno poluistina, koje su trebale da sugerišu da je plan invazije bio relativno nova ideja, a zapravo se mesecima radilo na njemu. Takođe je trebalo da ubedi Musolinija da je invazija ispravna odluka. Ali danas pismo odražava Hitlerovo verovanje u vlastitu nezaustavljivost…
U ranim godinama postojanja SSSR-a, pismo koje je napisao Vladimir Lenjin nagovestilo je vladavinu terora koja je eskalirala nakon njegove smrti. U njemu je naložio tajnoj policiji da nasumično odaberu bogataše i obese ih. Naređenje o pogubljenju bilo je zamišljeno kao upozorenje za Lenjinove neprijatelje. Očigledno je pretnja bila efikasna jer se tadašnji građanski rat završio u njegovu korist. Štaviše, to je bio rani oblik „crvenog terora“, koji je nagovestio sudbinu sovjetskih građana tokom Staljinove vladavine, kada je nemilosrdno nasilje postalo osnovi princip Sovjetske države.
Hitlerova i Lenjinova pisma, tako, označavaju najgore sile razaranja u istoriji. Ali postoje i druga pisma, čije poruke i danas odzvanjaju raznim frekvencijama. Takve su, na primer, oproštajne reči Leonarda Koena koje je uputio bivšoj muzi Marijani Ilen, dok je ležala na samrti u julu 2016., kojima se priseća zajedničkog života za koji niko osim njih dvoje nije znao.
Leonardovo zbogom
Potvrđuje to da je izreći „zbogom“ uvek bila jedna od umetnosti pisanja pisama. Koen je sebe smatrao pre svega pesnikom, ali su njegova remek-dela i stihovi i pesme, od kojih su se mnoga temeljila na ljubavnim vezama sa ženama koje su mu postale muze, ali ni jedna ga nije nadahnula više od Marijane, mlade Norvežanke koja se 1960. sa njim preselila na grčko ostvo Hidru. Bila mu je nadahnuće za neke od najljepših pesama („Bird on the Wire“, “So Long, Marianne“). Pošto su krajem 1960-ih prekinuli, udala se i preselila u Oslo. Mnogo godina kasnije, 2016., dijagnostikovana joj je leukemija. U bolnici je brzo kopnila i očekivalo se da će uskoro umreti. Svog bliskog prijatelja Jana Kristijana Molestada 1. jula je zamolila da obavesti Leonarda Koena, koji je u svojoj osamdeset jednoj godini, mada bolestan, još pevao i pisao. Kasnije te noći Jan šalje pismo Koenu, govoreći mu da je Marijani „ostalo još samo nekoliko dana“, završavajući sa „nadam se da ćete ovo pročitati na vreme da sa njom kontaktirate. Nadam se da ne mislite kako se mešam u nešto u čemu mi nije mesto. Samo Vam želim preneti Marijaninu duboku ljubav prema Vama.“
– Trebalo je samo dva sata i stiglo je Leonardovo predivno pismo upućeno njoj. Sledećeg dana smo joj ga doneli i ona je bila potpuno pri svesti i bila je srećna da je već nešto napisao za nju – ispričao je Jan.
Tih sedam Leonardovih rečenica – znak njegove večne ljubavi – ponudile su Marijani novu dimenziju spokoja.“ Dan posle pala je u komu i posle dva dana umrla.
Koenovo pismo je glasilo:
“Najdraža Marijana,
Ja sam tik iza tebe, dovoljno blizu da te uzmem za ruku. Ovo staro telo je odustalo, kao i tvoje, i obaveštenje o isceljenju krenulo je i stići će svakog časa. Nisam zaboravio tvoju ljubav i tvoju lepotu. Ali ti to znaš. Ne treba više ništa da ti kažem.
Srećan put, stara prijateljice.
Videćemo se na putu.
S beskrajnom ljubavlju i zahvalnošću,
Leonard.”
Leonard Koen je umro 8. novembra iste godine. Možda je „na putu“ video Marijanu…
Psiholozi danas uveravaju da je pisanje pisama odličan vid terapije. Prekasno, više ih skoro niko i ne piše, ako izuzmemo mehaničku razmenu mejlova. Zato je lako osetiti se usamljeno u ovom digitalnom i anonimnom dobu. Jedan kritičar Montefjorove knjige iskoristio je priliku da sugeriše kako će “rukom ispisana pisma zasigurno učiniti da se njihov primalac oseća posebnim”.
Pa, možda da, sledeći put kada budete imali slobodnog vremena, sednete i napišite lepo pismo nekome sa kim niste komunicirali duže vreme. Delovaće možda šokantno, ali život zbog takvih stvari i postoji…
Slavoljub Marković
