U subotu je u 94-oj godini preminuo Dragoslav Aleksić Džula. Sahranjen je juče na Novom groblju u Kruševcu
Rođen je u Šljivovu, a radni vek proveo je kao društveno-politički radnik na odgovornim funkcijama. Bio je republički i savezni poslanik, generalni direktor Industrije “22.juli”, jedan je od osnivača Nacionalnog parka Kopaonik, predsednik Regionalne privredne komore Kraljevo, kao i direktor Republičkog Fonda voda i Saveta za puteve Srbije. Objavio je 10 knjiga o svom životu i radu. Dobitnik je više priznanja i nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem.
Tim tužnim povodom uz nekrolog dodajemo i poslednji intervju koji je „najdraži kopaonički sin“ dao Slavoljubu Markoviću:
Da se ne zaboravi
Pisaću do stote!
Počeo je da piše u svojoj 86. godini i već je objavio sedam knjiga velike hroničarske vrednosti, rešen da praktično sabere gotovo sve što je o Župi napisano * Ovih dana Dragoslav Aleksić proslavlja 90. rođendan, a mi smo ga zamolili da nam otkrije recept neverovatne vitalnosti…
Dragoslav Aleksić, poznatiji kao Džula, ovih dana načinje i desetu deceniju života. Vitalnost i energija kojom raspolaže su, međutim, toliko očigledni da njegovoj godini rođenja malo ko može da poveruje.
Uostalom, ni Dragoslav puno ne haje za godine. U 86. (što je verovatno podatak za čuvenu Ginisovu knjigu rekorda) je počeo da objavljuje knjige. I već ih je nanizao – sedam! Ne bilo kakvih, jer to su detaljne hronike njegovog kraja, života ljudi, običaja. I pored toga, kaže:
– Ja ne doživljam sebe kao pisca. Pre sam hroničar jednog vremena, koje zaslužuje da ostane sačuvano na ovakav, neposredan način, dok još uvek ima nas da njemu posvedočimo. Celog života pišem, beležim i svoj i život drugih ljudi, kako se ne bi zaboravile mnoge stvari – kaže Aleksić, rešen da praktično sabere gotovo sve što je o Župi napisano.
Ovih dana promovisana je i Aleksićeva najnovija knjiga -“Kopaonik – ljubav moja: Ljudi govore”.
– Sreo sam se sa gromadom koja je rasla 70 miliona godina i koju krase velika prirodna bogatstva i potencijali. I šta ću ja, mali čovek, ispod te gromade, šta da pišem? Na velikoj muci sam bio… I onda sam se opredelio da na jedan slikovit način predstavim Kopaonik, sa svim što on nosi u svojim nedrima, a to su rude, minerali, reke i rečice koje su podarile život podgorju koje nazivaju žitnicom Toplice, žitnicom Kosova, vinorodnom Župom, zapadnomoravskim regionom – priča Aleksić, koji je i sam bio među onima koji su šezdesetih godina prošlog veka bili u prilici da pokrenu točak razvoja Kopaonika kakvim ga danas znamo. Novija istorija iz prve ruke!
Aleksić je zamolio i desetak svojih prijatelja da u knjizi ispričaju svoje priče o planini i njenim ljudima. I, svaka je od njih originalna i na svoj način zanimljiva. Dr Milan Matijević, tako, piše o Kopaoniku kao najvećem izvorištu termomineralnih voda u Srbiji (što pruža mogućnosti za kompletnu lečilišnu ponudu), pisac Dragomir Lazić o “vilovitoj planini”, Ljubiša Đidić o “kobili Josifa Pančića”…
Svedok vremena
Iza knjiga Dragoslava Aleksića stoji neverovatno bogato životno iskustvo (o kome takođe postoji napisana knjiga – obimna monografija “Vreme i ljudi”).
– U životu sam bio i čobanče i kelner i poljoprivrednik–vinogradar i političar i privrednik – kaže Aleksić.
Rođen je u selu Šljivovu, u pitomoj Aleksandrovačkoj župi, u porodici voćara i vinogradara, gde je sa šestoro sestara i braće radio na uobičajenim seoskim poslovima, kojih nikad nije manjkalo. Njegove dečačke dane obeležio je i rad u kafani u Prištini, a već u 19. godini zasniva porodicu, sa “svojom Radom”, koja ga je pratila kroz život i podarila mu dvoje dece.
Dragoslav je bio i sekretar Sreskog komiteta partije, i predsednik Srpskog saveza zemljoradničkih zadruga, Regionalne privredne komore u Kraljevu, Republičkog saveta za puteve, direktor Fonda voda… Nizale su se brojne i odgovorne funkcije, Dragoslav je savesno obavljao svoj posao i trudio se da uvek bude od pomoći svima kojima je to bilo potrebno.
A onda je rešio da i o tome progovori u svojim knjigama. Pre četiri godine objavljuje “Priče o Župi”, zatim knjige o “svojim” vinogradarima i kalemarima, o ratu sa Amerikom. Uz obećanje da će do 100. napisati još deset knjiga. Sada kada smo ga upoznali, u to smo – sasvim sigurni!
Recept za vitalnost
Na pitanje postoji li recept za ovakvu vitalnost, koji bi svo voleli da znamo, Aleksić kaže:
– Ne znam da li postoji univerzalni recept. Verovatno su geni bitni… Ali i to da sam uvek birao lepše strane, a trudio se da zaboravljam one ružne i teške, kakvih je u životu, naravno, bilo. Tako i sa ljudima. Naučio sam da i u lošem čoveku ima veliki deo dobroga. Naravno da je i porodica jako važna, imati to mesto podrške, mira, spokoja i stalne inspiracije, kao što sam ja u svojoj porodici uvek imao. Budite optimisti, volite život i uživajte u njemu… kao što vinogradari uživaju u vinu.
Tom je uživanju Aleksić takođe posvetio jednu od svojih knjiga, u kojoj detaljno piše o lozi i vinu, vinogradima i vinogradarima Župe, a iz koje ćete saznati da je i Nemanja vinom gostio Fridriha Barbarosu i njegovu svitu kada su prolazili ovim krajevima, da su Nemanjići imali zakon koji je strogo kažnjavao mešanje vina sa vodom, da su car Dušan i knez Lazar slali vino iz svojih vinograda kao izuzetan dar drugim evropskim vladarima…
Aleksić svoje “priče” uvek počinje baš tako, od samog početka, jer u životu treba “uvek biti razložan i znati da ništa nije od juče, da ni u čemu nismo prvi ni jedini, i da ne treba zaboravljati i omalovažavati ono što je urađeno pre nas, a što se danas, na žalost, čini”.
I – već radi na novoj knjizi. Ovoga puta o – goranima:
– Da, o goranima koji su čuke kamena pošumili… Treba mnogo istražiti, jer to na kraju dolazi u ruke pismenijim ljudima nego što sam ja… Ja sam se pomirio sa tim da ma koliko znam, malo znam i ako se ne oslanjam na pametnije ljude, ništa ne mogu da uradim. U zabludi su svi oni koji ne misle tako…
Skroman i vredan, Aleksić i u svojoj 91. godini nastavlja da radi. Dajući primer i nama mlađima.
– Kada vam u životu ne bude bilo lako, shvatite da je to podsticaj da nađete rešenje i izađete mudriji i jači. Nikada ne treba klonuti duhom.
Ko zna, možda će i o tome napisati jednu od svojih sledećih knjiga…
