Појам медијске писмености дефинисан је на Конференцији о медијској писмености 1992. као “способност приступа, анализе, вредновања и одашиљања порука посредством медија”. – Манипулације, дезинформације, лажне вести, сајбер-насиље само су део медијске реалности која нас окружује и која се неће „поправити“ сама од себе – чуло се недавно на радионицама о медијској писмености које је организовао ЕУ инфо кутак у Нишу
Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2019. години Министарства културе и информисања републике Србије
Након што је објавила књигу “365 језичких цртица – за све оне који желе да говоре и пишу правилно“, ауторка Виолета Бабић је, на пиотање како оцењује „језичко“ стање у медијима и у којој мери они сносе одговорност за неправилан говор и писање, одговорила:
– Медији треба да имају просветитељску мисију. Мислим да су они који раде у новинама, радио и телевизијским кућама дужни да поведу више рачуна о начину изражавања, о говору и писању јер имају огроман утицај на јавност. Постоји граматика, постоји и важећи правопис – то су закони који се морају поштовати и примењивати. У свакој медијској кући, нарочито на телевизији, за језик треба да буду задужене стручне особе. Новинари и уредници не би смели да исправљају лекторе, а водитељи никако не би могли да изађу пред камеру, ако имају говорну ману, ако не говоре књижевним језиком и ако нису сигурни у свој акценат. Институт за српски језик и катедра за српски језик Филолошког факултета увек су ту за консултације у вези с недоумицама. Зашто се нико не сети да позове телефоном стручњаке и научнике и да одмах, из прве руке, за неколико минута добије одговор на питање како се шта каже и како се нешто правилно пише? Зашто су рекламе на билбордима препуне грешака? Можда зато што сви мисле да знају свој језик пошто им је матерњи, па што би икога питали! Тако се говори у њиховом крају, зар не? Мора да је онда и правилно…
Медији су у овој причи само једна страна медаље. Друга су сами њихови конзументи, гледаоци, слушаоци, читаоци. Притом медији увелико посредују у преношењу знања па и традиционална парадигма стицања знања није више довољна. А да би знање стечено помоћу медија (и уз медије) било правилно усвојено, потребна је адекватна информацијска (и информатичка) писменост. Важно је да млади могу да разумеју информације које виде на интернету, у штампи, а посебно – да умеју и да их анализирају, да аналитички промишљају, да знају шта да ураде са том информацијом, како да је поделе и искористе у свом животу, личном и професионалном. Зато је важно развијати вредносни систем, односно однос према информацијама – са једне стране способност да се разумеју и примене у животу, а са друге стране делим их са другима и утицати на вредносни сyстем.
Појам медијске писмености дефинисан је на Конференцији о медијској писмености 1992. као “способност приступа, анализе, вредновања и одашиљања порука посредством медија”. На сајту медијскаписменост.нет као концепт медијске писмености “полази од медија као позитивних извора информација и забаве, а за њих треба усвојити или освестити многа различита знања и вештине. Развијенија друштва не препуштају појединцима да се самостално брину и несистемски сналазе у стицању тих знања, него подстичу различите друштвене стратегије медијског описмењавања, следећи позитивне међународне примере и препоруке.”
Даље се подсећа на истраживање које је за Медијску коалицију спровела организација БИРОДИ спроведено на узорку од више од 3.200 средњошколаца, професора грађанског васпитања, студената новинарства и новинара.
Међу закључцима су:
– Постоји лажни утисак о степену медијске писмености међу испитаницима
– Едукација о општој медијској писмености свих актера је неопходна
– Едукација о новим медијима и друштвеним мрежама је посебно важна
– Медији (као произвођача садржаја) морају да буду укључени у едукације о медијској писмености.
– Истраживање је показало да средношколци интернет и друштвене мреже користе више у односу на друге медије. Такође, млади кажу да могу да препознају медијске манипулације и начине на који медији утичу на њихову околину, али кажу да су сами имуни на такве утицаје.
ЕУ инфо кутак у Нишу организовао је ове године две радионице о медисјкој писмености. Водила их је Татјана Ђукић, мастер комуниколошкиња и докторандкиња на катедри Медији и друштво Филозофског факултета у Нишу.
– У данашњем медијатизованом друштву од изузетне је важности да млади разумеју медијске поруке, као и сва значења која из њих произилазе. У томе им може помоћи медијска писменост, чија је суштина деконструисање медијских садржаја, разумевање контекста који окружује медијску поруку, као и способност креирања и одашиљања медијског садржаја – рекла је Ђукић
Она је нагласила како је веома важно да млади критички приступају медијима и да буду свесни потенцијалних злоупотреба које су бројне.
– Манипулације, дезинформације, лажне вести, сајбер-насиље само су део медијске реалности која нас окружује и која се неће „поправити“ сама од себе. Једини начин на који се можемо заштити од негативних медијских појава јесте медијско образовање и стално преиспитивање информација које до нас долазе. Уколико не научимо да правилно користимо медије, они који медије контролишу искористиће нас.
Медијски простор у Србији је разуђен, и чини се да је за све генерације постао компликован. Садржаја има много, разног, а по правилу – што је лошији, то је агресивнији. Нино Брајовић је у једној телевизијској емисији предочио да живимо у времену када говоримо и о информатичкој и информационој револуцији, као и да медијски садржај више не нуде само класични, професионални медији, већ данас свако може да буде медијски извор захваљујући информатичким технологијама, поготово интернету као најширој могућој медијског платформи:
– Ми треба да образујемо људе у правцу критичког и аналитичког преузимања онога што нама медији посредују, јер много тога често није тачно или није прихватљиво за одређене узрасте. Са тим у вези, на конференцији смо дошли до закључка да би информатика у школама морала да има и сегмент медијске писмености.
СВАКИ ТРЕЋИ ЂАК ФУНКЦИОНАЛНО НЕПИСМЕН
Средњошколци из Србије у оквиру Међународног програма процене постигнућа ученика (ПИСА) за 2018. годину поново су показали исподпросечне резултате, а њихово знање слично је оном из 2012. године, када је наша земља последњи пут учествовала. Од априла до јуна 2018. године 8.442 ученика, петнаестогодишњака из 190 школа учествовало је у студији ПИСА 2018 и решавало тестове из читалачке, математичке, научне, глобалне и финансијске писмености. Србија је по пети пут ученик ПИСА студије. Претходних година учествовала је у циклуса: 2003, 2006, 2009, 2012. и 2018. године.
– Статистички постигли смо исте резултате као и 2012. године, нема помака ни на горе, ни на доле – рекла је Марија Виденовић из Института за психологију новинарима на представљању резултата.
У односу на ОЕЦД земље компетенције ученика из Србије су ниже за 48 поена на скали читалачке писмености, 41 поен на скали математичке писмености и 49 на скали научне писмености, што одговара ефекту од 1,5 године школовања у земљама ОЕЦД-а. У преводу, наши петнаестогодишњаци су ове године на нивоу знања које у просеку имају тринаестогодишњаци широм света (посматрано према државама чланицима ОЕЦД). Слични резултати се добијају и када се постигнуће упореди са просеком земаља чланица Европске уније.
Ово би значило да смо се ипак мало померили на боље, с обзиром на то да смо 2012. године били на нивоу ученика од 12 година. Ипак, и даље смо испод европског просека.
Девојчице имају боље резултате у читању за готово 30 бодова, што представља једну годину школовања. Сваки трећи ученик не достиже основни ниво писмености (38 одсто на скали читалачке писмености).
Због оваквих резултата сматра се да ће ови ученици имати тешкоће да одговоре на изазове с којима ће се срести у наставку школовања, при запошљавању, професионалном напредовању и сналажењу у савременом свету. У ОЕЦД земљама се између 21 и 25 одсто се налази у овој групи.
